Bubili

-Kad bih se ponovo rodio, poželeo bih da se rodim kao Grk - prokomentarisao je Bubili dok je kiksom oblagao vrh bilijarskog štapa.

Bubili je bio čovek koji je početkom osamdesetih ušetao u varoš niotkud. Poprilično kosmat, bradat, u zvoncarama i izandjaloj bundi, kažu da je podsećao na roudija grupe Grateful Dead. Palanka se zgrozila nad njegovom pojavom. Gradski oci ga nezvanično proglasiše za persona non grata. Sva sreća pa sam imao babu koja je imala veliko srce, te primismo Bubilija pod naš krov. Od tada pa do 1993.bio je naš stanar. Živeo je u letnjoj kujnici našeg dvorišta. Zavoleli smo ga kao člana porodice. O svojoj prošlosti nije puno pričao, ali je povremeno stavljao do znanja da se tamo skriva neka tužna priča, tako da iz obzira pristojnosti niko nije želeo da mu otvara stare rane. Iz očiju mu se čitao ceo jedan proživljeni život, onaj u kome se svašta dešavalo. Na rečima je bio škrt, ali ono malo odgovora je bilo koncizno i oštro kao sama britva. Više je govorio pogledom, iako je vešto baratao sa nekoliko stranih jezika. Mnogo puta mi je palo na pamet da pod mojim krovom živi Ahasver iz mita o Jevrejinu lutalici, kojeg je Bog osudio na večni život jer Hristu nije dao čašu vode na putu do Golgote. Godine su prolazile, a on se nije menjao. Uvek je bio isti onakav kakvog ga pamtim, otkad sam ga prvi put video. Jedino je menjao frizure i povremeno brijao bradu. Novac je zarađivao tako što je nadničio po okolnim selima, prodavao ribu koju je sam pecao u Rasini, posle velikih kiša sakupljao pečurke žule po šumama, a preko zime igrao bilijar za lovu po celom regionu. Tu je bio neprikosnoven. Majstor karambola. Kažu da je jednom odrao i ljubavnika Ljupke Dimitrovske, nekog Milisava Robota.

Taj Bubili je bio živopisan lik. Nije imao pravo ime, niti je imao prezime. Kao neko kuče. Samo Bubili. Ništa više. Više mu nije ni trebalo. Jednom dok je pio rakiju na tremu, rekao mi je da su mu dosadile lokalne raspuštenice. Previše su radoznale, osećaju se na zapršku i ne briju se ispod miške.

Spustio je vrh štapa između kažiprsta i srednjaka i udario lopticu. Kegle su pale.

-Znaš...Ti Grci su čudo...Heraklitovi potomci...

Negde početkom 1993.godine Bubili je rešio da nas napusti. Reče da je vreme i da ima neodložna posla. Ostavio mi je šešir koji je dobio jednom na bilijaru kada je razbio nekog našeg čoveka koji je posle četrdeset godina izgnanstva došao iz Čikaga da deli lekcije. Koji će mu đoka šešir kad je četnik. Oni nose šubare. Pored šešira, ostavio mi je knjigu »Rubaije« Omara Hajama u kojoj je napisao : »Nisam Ahasver! Suviše sam običan da bih bio takav. Zovem se Radivoje...ali zaboravi na to...za tebe ću uvek biti Bubili najbolji igrač karambola kojeg si upoznao.«

Više nikada nisam video Bubilija. Neki kažu da je otišao u Grčku i da tamo, na nekom ostrvu igra bilijar. Neki pak kažu da se skrasio negde u okolini Beograda, oženio neku hromu domaćicu i bavi se proizvodnjom sireva. Treći kažu da su ga izboli nožem Cigani u nekoj kafanskoj tuči oko Vladičinog Hana. Četvrti kažu da je u Makedoniji zaglavio zatvor zbog marihuane. Peti kažu da se zamonašio.

Moram priznati da se i sam često pitam da li je Bubili uopšte postojao.