Simple Men - Hal Hartley (1992)

Napolju je bilo puno ljudi i svi su zeljno iscekivali da vide carevo novo odelo. Kada najzad car izadje sa svojom pratnjom koja je isla iza njega i pravila se da drzi dugi ogrtac kako se ne bi uvukao po zemlji svi pocese da pricaju o odelu i da ga hvale. Niko nije zeleo da prizna da ne vidi odelo i da bude proglasen za glupog.

- Ali on nema nista na sebi - povika jedno malo dete koje je stajalo u masi.

- Dete govori istinu, car jeste go - povika zatim otac deteta.

- U pravu ste, ni ja ne vidim odelo - povika covek pored.

- Ni ja... Ni ja... Ni ja... - pocese da vicu ostali ljudi.

(CAREVO NOVO ODELO - Hans Kristijan Andersen)

Hal Hartli je za "Simple Men" 1992.godine dobio silne nagrade na brojnim prestižnim festivalima i od tada se navedeno delo slavi kao neprocenjivi klasik indie kinematografije. Prvi put sam ga odgledao depresivne devedeset treće i potpuno odlepio. Bio je to jedan od onih filmova koji vam menjaju život, pogled na svet, utiču na vašu svest i izgradnju intimnih estetskih kriterijuma vezanih za umetnost. Sve što je bilo vezano za ovaj film nosio sam u svom sećanju kao neku vrednost koja se ne dovodi u pitanje, i duboko sam verovao u činjenicu da je "Simple Men" remek delo, sve dok ga posle sedamnaest godina nisam odgledao ponovo. Srušio se kao kula od karata. Shvatih da je Car go i da kroz film duva promaja sa svih strana.

Simple Men je priča o dva brata (jedan krimos i jedan student intelektualac) koji kreću u potragu za ocem, anarhistom, bivšim šezdesetosmašem, koji je osumnjičen za postavljanje bombe u zgradi Pentagona gde je život izgubilo sedmoro ljudi. U potrazi za izgubljenim ocem, braća zaglavljuju na farmi sa kafe restoranom koji drži rapuštenica Kejt (čiji je muž u zatvoru i koju mnogi žele) i oko kojeg se motaju ekscentrični likovi koji izgledaju kao da su ispali iz neke Karverove zbirke priče. Tu je Elina, emigrantkinja iz Rumunije, bolesna od epilepsije, inače ljubavnica oca anarhiste, zatim šerif koji je potpuno sjeban zbog svojih bračnih problema, simpatični radnik na pumpi koji u slobodno vreme uči francuski i praši distorziranu gitaru. Otac je anarho guru čiji duh provejava kroz ceo film, ali je neki upečatljiviji intelektualno ideološki osvrt na celu priču izostao. Sve od suštinskog anarhizma se završilo čitanjem Pjera Džozefa Prudona na Martinovom brodiću. Hoću reći da je autor imao veće želje od sopstvenih mogućnosti. Želeo je u isto vreme da bude Kami, Kafka, Kropotkin i Vorhol, da bi došao do rezultata koji se može definisati kao NIŠTA.

Hartli je slušao dobru muziku, čitao dobre knjige, gledao ART filmove, ali jednostavno nema ono što ima svaki pravi autor (to se valjda zove autorski pečat). Nedostaje mu psihološka dubioznost Toda Solondza, popičnost Jima Jarmuscha, lepota kadra Wima Wendersa, emocija Fatiha Akina. Znam da su mnogi navedeni autori snimili prvi film posle Hartlijevog kukavičjeg jajeta, ali to ne menja činjenicu da je Car go.

Osim toga, sa ove vremenske distance "Simple Men" mi izgleda kao film koji je prokrčio put brojnim fake mediokritetima koji svoju kreativnu autorsku impotenciju  maskiraju indie etiketom. Slično je stanje i u rokenrolu. Indie je zasebna grana globalne industrije. Indie je laž. Zabava za hipstere koji kao kapiraju, a u stvari ne kapiraju. Jedini blistavi momenat filma iza kojeg mogu i dalje mirne duše da stanem je scena plesa uz "Kool Thing" od Sonic Youth kojom se odjavljujem. (Ubeđen sam da ljudi samo zbog ove scene misle da ovaj film ima neki dublji smisao)