KLJAKA MANGAŠ

Nikoga nije jebo ni za žutu banku. Autoriteti za njega nisu postojali. Najveći skandal-majstor kojeg sam poznavao. Živeo je u mom komšiluku. Tu je i umro. U trideset trećoj godini. Kao i Hrist. Njegova majka mi je jednom rekla da se previše družio sa đavolom.

Kljaka Mangaš je bio jedan od mladića koji su potekli iz onih starih gradjanskih porodica koje je nemilosrdni istorijski usud dva puta u toku dvadesetog veka dovodio do samog raspada. Osamdesetih je stasao u buntovnika i dangubu koja je u slavu besmisla svojim životom, kao i većina njegovih vršnjaka, pokušavao da uzdrma idiotski sistem vrednosti koji je uspostavila generacija posleratnih dušebrižnika. Kljaka Mangaš je, uslovno rečeno, bio slobodni umetnik čija se dela nisu mogla uobičajeno definisati kao umetnička. Sve je to izgledalo isuviše šašavo i lično da bi se moglo podvesti pod neki pravac ili neku umetničku disciplinu. Rekao bih da je jedino imao potrebu da zadovolji sopstvene opsesije i da živi svoj život onako kako želi. Kao klinac sam se beskrajno divio žigu gubitništva koji je hrabro nosio. Osećalo se čudesno prisustvo romantike u njegovom habitusu. Poslednji vitez subjektivnosti. Nežna protuva koja se mogla videti samo u američkim filmovima iz sedamdesetih. Neobičan mladić na običnom mestu.

Taj je odgledao sve vestern filmove koje ste mogli da zamislite. Čitao je dobre knjige i šetao najbolje ribe u gradu. Oblačio se šmekerski i nosio majice sa eksplicitnim porukama. Bio je to pritajeni oblik subverzije, koji danas izgleda skroz naivno. Jednom prilikom mi je objasnio da je to životna filozofija koja se ponekad usmrdi na znoj, ali se lako pere, tako da je uvek sveža i opasna. Kada sam jednom pokisao do gole kože, posle nekakvog roštiljanja u njegovom dvorištu, poklonio mi je majicu sa likom Denis Hopera fotografisanog u policijskoj stanici posle hapšenja. Čuvam je i dan danas.

Kljaka, po vokaciji ''buntovnik bez razloga'', bio je sklon porocima kao i svi, njemu slični. Za vreme bezuspešnog studiranja medicine uspeo je da navuče hepatitis zbog prevelike ljubavi sa heroinom. Lečio se dugo. Nekoliko godina. Žene su ga volele, ali se nisu baš dugo zadržavale u njegovom životu. Terao ih je od sebe u slavu besmisla. Voleo je samo jednu Marinu. Bila je dobra riba, furala je martinke i volela Pistolse. Ne znam šta se desilo u njenoj glavi kada se početkom devedesetih udala za nekog mafijaša.

Kaže mi njegova majka da je kao klinac preležao tuberkulozu. Dugo je ležao u bolnici. Pričao joj je često kako sanja da jede led i kako mu trnu desni. Nikada joj nije bilo jasno šta ga je to mučilo. Zube je pedantno negovao. Želeo je da budu beli kao Bertu Lankasteru u filmu Vera Cruz. Njegov prijatelj G. nije imao takve zube. Iste je poprilično zahvatio karijes. Kljakini su bili kao Lankasterovi. Da, baš takvi, ali Kljaka je uvek više voleo Indijance. „Uvek sam na stranih onih koji gube“, rekao mi je jednom. Čitao je dosta knjiga o verovanjima Indijanaca. Ne bih mogao sa sigurnošču da se setim koje su to knjige, ali sam siguran da će mi jednog dana doći u ruke. Postoji neka jaka, kosmička veza, kojom se prožimaju prava prijateljstva, s toga znam da će mi jednog dana mnoge stvari biti znatno jasnije.

Ispred amfiteatra na Pravnom fakultetu, sustigla me je vest da je Kljaka Mangaš umro od infarkta. Pripalio sam cigaretu i naslonio se na oglasnu tablu. Pred očima mi je bio njegov lik i osmeh sa belim zubima. Imao sam utisak da je želeo da mi kaže kako je Gari Kuper ipak u pravu, i kako nemamo prava na ljutiš. Đavo uvek dođe po svoje, a po Kljaku je došao pre no što sam mu rekao kakav je zapravo Gari Kuper. Zakasnio sam. Žalim zbog toga.