BILI SMO PONOSNI RATNICI (1994)

Dolaskom belog čoveka (Engleza) na ostrvo Aotearou, negde u 18. veku, isto postaje Novi Zeland. Starosedeoci će narednih dvesta godina izumirati kao narod, dok će samo deo odabranih uspeti da odneguje duh maorskih predaka i sećanje na parče zemlje ("Land of the long white cloud") i slobode koja im je oteta dolaskom belog čoveka. Jedan od čuvara takve tradicije definitivno jeste Lee Tamahori koji je potpisnik jednog od najboljih filmova devedesetih “Once Were Warriors”.

Maori su polinezijski narod sa Novog Zelanda, srodni Tahićanima i Havajcima, koji su negde između devetog I trenaestog veka, na ostrvo doplovili u svojim kanuima. “Once Were Warriors” nije eksplicitna priča o istoriji Maora, niti je u pitanju socijalna drama koja se na prvi pogled nameće. U pitanju je dublja priča koja govori o gubljenju nacionalno-plemenskog identiteta i nesnalaženju u nametnutom sistemu vrednosti u koji se kulturološki ne može uklopiti jedna drugačija civilizacija čiji su koreni i sistem vrednosti potpuno suprotni od onoga što ima je doneo/nametnuo beli čovek. Dolaskom Engleza broj Maora je počeo opadati, što zbog ratova, što zbog novih bolesti, a po poslednjem popisu iz 2006.godine ima ih oko pola miliona.

Tamahori je ovim filmom svojim saplemencima uputio jedan vrišteći znak upozorenja o mogućnosti potpunog nestajanja. Civilizacija im je donela kriminal, alkohol, droge i nasilje. Pretvoreni su u robove belog čoveka pod maskom ugovora Waitangi (predstavnici maorskih poglavica i Britanaca sastaju se 1840. i potpisuju ugovor u Waitangiu po kojemu postaju britanski građani i priznaju im se prava na zemlju) jer uvek će biti sirotinja i građani drugog reda na svojoj zemlji. Kako je izvesno da su muškarci postali idioti, Tamahori zavet predaka prosleđuje ženskim rukama, kroz lik Beth Heke, koju tumači sjajna glumica Rena Owen. Kao moralni stub porodice, kao jače, nežnije i mudrije biće od muža siledžije, Beth će postati simbol povratka “duhu ponosnih ratnika”. Tamahorijev “rosebud” skriven je u rečenici majke koja po tradicionalnim maorskim običajima sahranjuje ćerku i govori joj : “Nemoj se bojati Grejs, sada smo kod kuće.” To je trenutak koji vas ne može ostaviti ravnodušnim; trenutak kada (još jednom) shvatite da postoje stvari i vrednosti koje se ne mogu meriti samo zemaljskim aršinima, mora se upotrebiti i neko metafizičko merilo, dopalo se to racionalistima ili ne.