понедељак, 07. фебруар 2011.

Lords of Dogtown (2005)


Ko zna koliko je dobrih filmova snimljeno, a koje mi nismo imali prilike da vidimo u bioskopima, što zbog kretenske distributerske politike domaćih filmadžija, što zbog “ozbiljnosti” festivalskih selektora koji nikada nisu imali razumevanja za filmove poput Lords of Dogtown.
Mirne duše mogu reći da sam posle toliko godina, odgledao film koji me je dirnuo na isti način, na koji me je nekada dirnuo Milijusov “Dan velikih talasa”. I ovde kao kod Milijusa za junaka imamo grupu individualaca, tamo su bili surferi, ovde skejteri, koji, gle čuda, pomalo i surfuju. Stacy, Jay, Tony i Sid su Z-boys, grupa skejtera koja je promovisala skejtbordnig kao životni stil sredinom sedamdesetih u Kaliforniji, a koje je u celu priču uvukao Skip Engblom, jedan od osnivača “Jeff Ho Surfboards and Zephyr Productions” koja se bavila proizvodnjom daski za surfanje i proizvodnjom skejtbordova. Inače Skipa tumači sjajni Heath Ledger u čiji sam se talenat tek ovde uverio. Bio je apsolutno sjajan. Dečaci takođe. Korak ispred svih je Emile Hirsch kojeg sam kasnije gledao u Penovom remek delu “Into the Wild”. Opasan glumac sa perspektivom velike zvezde. Film je režirala Catherine Hardwicke po scenariju i priči pravog Stacya Peralte koji je jedan od ekipe skejtera i kojeg igra John Robinson.
Što se tiče same priče, s obzirom da je biografska i da govori o stvarnim ličnostima, autor je uspeo da izbegne sve zamke od kojih obično boluju biografski filmovi. Nema prenaglašenih opštih mesta, niti se oseća opterećenost faktografijom, tako da sve vreme imate utisak kao da je u pitanju čista fikcija. Osim toga film nosi posebne emocije, malo vas vozi adrenalinski, onda vas spusti, pa vas natera da se prepustite nostalgiji i patosu uz probirljiv soundtrack (Jimi Hendrix, The Allman Brothers Band, T-Rex, Sweet, Neil Young), pa vas rasplače (ako ste čovek). Pored kulta mladosti i adrenalinskog spida, kroz film se provlači i kult seksa. Sve vreme nekakve sise upadaju u kadar i sve je to mnogo dobro i lepo i jednostavno vas goni da se osećate pomalo jadno što živite u ovako glupim vremenima, u nekoj tamo zaboravljenoj depresivnoj zemlji,u kojoj nema ni mora, ni rokenrola, a ni seksa. Srećom ima skejtera.

Predlažem da se ovaj film uvrsti u obaveznu lektiru osnovcima da bi znali kakvi bi trebalo da budu kao srednjoškolci. Za njih još uvek ima spasa.


2 коментара:

  1. I meni je Mare preporuchio. Retko kada je omanuo sa preporukama. Možda samo jednom, i to za Miloša Brankovića;)

    ОдговориИзбриши