Biciklista

Slušam juče istoričara Peđu Markovića na Studiju B (kojeg inače cenim kao javnu ličnost) kako, komentarišući polemiku između Basare i Radoša Ljušića, staje na Ljušićevu stranu. Nije mi to bilo čudno, jer nije tajna da je Peđa Marković u nekom savetu DS-a, niti je tajna da mu je Ljušić cenjeni kolega istoričar iz DSS-a ili Naprednjaka (moguće da je došlo do transfera), niti je tajna da Basara ponekad ima izlive „istorijskih lupetanja“.  Ništa od toga nije sporno. Postoji samo jedan fenomen koji ne umem da objasnim, a koji se odnosi na „pecanje“ većine javnih ličnosti na Basarine novinske kolumne i što je još čudnije na Basarinu fiktivnu prozu. Zašto Basarini neistomišljenici njegova pisanija doživljavaju kao nešto što je opasno po srpsku dušu i sa čim se treba odmah razračunati? Meni se čini da niko od njih ne kapira da ih Basara sve redom podjebava i da na kraju cele priče svi ispadnu teški glupani. No, da se razumemo odmah na početku, ja volim Basaru i radost koju mi pričinjava čitanje njegovih romana ne može narušiti nijedna opaska upućena na njegov račun od bilo kojeg drugog čoveka čije mišljenje cenim. Srećom, Radoša Ljušić smatram beznačajanom i otužnom pojavom u javnom životu Srbije, tako da navedenu polemiku i ne pratim. Što se tiče Peđe Markovića kao istoričara, meni je čudno to što neko kao on, ima potrebu da komentariše Basarino igranje sa srpskom istorijom i sve to podiže na nivo neke ozbiljnosti. Pa nisu Basarini romani udžbenici iz istorije, niti je srpska istorija, kao ni jedna druga, beli medved. Potpuno je legitimno igrati se sa istorijom na način na koji se igra Basara. Njegovo poigravanje istom za sobom sigurno neće ostavljati leševe, kao što se to dogodilo poigravanjem suprotnog tabora devedesetih. Basara je uneo karnevalsku atmosferu u otužnost kulturnog i društveno-političkog života Srbije i zbog toga će kod mene u kafani uvek imati počasno mesto. Čak mu ne zameram ni to, što često nekritički gleda na LDP i upada sebi u usta, niti to što često ima suprotstavljene stavove sa samim sobom. Ne zameram mu ništa. A i što bih?

Sećam se čak i prvog susreta sa njegovom prozom. Bilo je to 1995. godine kada sam postao brucoš Pravnog fakulteta. Živeo sam u ulici Stanoja Glavaša u stanu bez TV-a, tako da nisam imao drugu zanimaciju pred spavanje, osim čitanja. Tada mi je u ruke pala Basarina „Ukleta zemlja“ . Ljudi moji, bilo je to iskustvo kosmičkih razmera! Odmah sam počeo da pribavljam sve što je napisao. Basara je zapravo bio najduhovitiji pisac kojeg sam do tada čitao. Mislim da sam posle toga počeo malo drugačije da posmatram stvarnost. Našao sam još jednog heroja. Odmah sam ga smestio pored Kita Ričardsa i Bogdana Tirnanića.

Devedestih su ga prozivali branitelji lika i dela Dobrice Ćosića, jer ga je često provlačio po romanima, ali su ga isto tako prozivale i feministkinje kao i brojni mondijalisti. Posle petog oktobra je bio diplomata na Kipru gde je napisao „Srce zemlje“, jedan od najzrelijih romana. Kao nekadašnji DSS jeretik svojim provokativnim kolumnama, postaje opsesija drugog otužnog dvojca koji se u javnosti predstavljaju kao Đorđe Vukadinović i Slobodan Antonić. Za Slobu i Đoku nema mesta u mojoj kafani, ali mislim da su oni od onih koji ne idu u kafane. Uvek sam se klonio takvih tipova. Mnogo je zdravije popičkati se sa Basarom posle desetog špricera, nego sedeti pet minuta u društvu Đoke i Slobe. Znate šta hoću reći!?

Dakle, posle svega što mu se može zameriti, ne može mu se oduzeti titula najznačajnijeg srpskog pisca iz generacije osamdesetih i devedesetih. Što se tiče njegove angažovanosti u političkoj kaljuzi Srbije, mislim da je ista koketna, infantilna, očigledno provokativna i ne treba je uzimati za ozbiljno, ali ko će ga znati. Možda ga se i ja jednog dana odreknem. To bi se verovatno desilo kada bih ga stvarno upoznao. Zato se nikada nisam trudio da upoznam svoje heroje. Dovoljno mi je njihovo delo. U suprotnom, svi bi bili svedeni na ljude od krvi i mesa. Takvi mi ne trebaju. Previše ih je.