Don't Look Now (1973) - Nikolas Roug

“Don't Look Now” Nikolasa Rouga je film koji sam prvi put odgledao tek pre nekoliko dana. Još jednom sam potvrdio sebi i drugima da za remek dela nikad nije kasno, jer je u pitanju još jedan vanvremenski film, koji se već decenijama smatra klasikom. Pre ovoga sam imao priliku da zavolim par Rougovih filmova kao što su “Čovek koji je pao na zemlju” i “Performans” , tako da sam znao šta mogu da očekujem od čoveka kojeg filmski teoretičari i kritičari smatraju jednim od vodećih predstavnika pop misticizma u evropskom filmu. Film bi se žanrovski mogao odrediti kao horor drama koja pripada najplodonosnijem periodu evropskog okultnog filma sedamdesetih, čiji su najreprezentativniji predstavnici bili Dario Arđento i Mario Bava, a pored kojih su se u taj kružok upisivali i neki drugi autori koji se nisu bavili samo žanrovskim filmom, već su pravili izlete i svom opusu dodavali po koji gotik horor (Nikolas Roug) ili trash horor.

Baxterovi (Donald Saterlend i Džuli Kristi) su preživeli tragediju gubitka petogodišnje ćerke koja se utopila u veštačkom jezeru kućnog dvorišta. Nedugo posle toga našli su se u Veneciji gde je Džon Baxter radio restauraciju monumentalne katoličke crkve, dok je Laura pokušavala da preboli smrt sopstvenog deteta. Za to vreme ona upoznaje dve starije žene, inače rođene sestre, od kojih je jedna slepa ali ima sposobnosti komunikacije sa mrtvima, te uverava Lauru da sve vreme komunicira sa njihovom ćerkom, koja ih upozorava da se sklone iz Venecije, jer će se Džonu nešto strašno desiti . Džon koji takođe donekle ima dar medijuma ne želi da prihvati takvu priču, ali u međuvremenu počinju da mu se dešavaju čudne stvari, uključujući priviđenje osobe u crvenoj kabanici koju je nosila devojčica kada se utopila. Sve se to dešava u periodu kada Venecijom hara serijski ubica.

Atmosfera zlokobnosti koja je dominantna u filmu, na gledaoca prenosi osećaj jeze koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Mračne ulice Venecije u novembru/decembru sedamdesetih godina (pre turističke pomame) poseban su trip za sve ljubitelje trbosek estetike koje ovde suštinski nema, ali se ista sve vreme oseća u nekom drugom, neobjašnjivom, smislu. Takođe, dominacija Tanatosa nije mogla proći bez brata Erosa. Zašto? Zato što ćete u ovom filmu videti jednu od najerotičnijih scena vođenja ljubavi ikada. Seks koji je Roug snimio između Donalda Saterlenda i Džuli Kristi je čista umetnost. Siguran sam da su ti kadrovi ušli u udžbenike na katedrama filmskih akademija. Obaška, što se godinama ne zna da li je realističnost tog snošaja bila stvarna ili odglumljena. Branili su se i reditelj i glumci, ali ko će ga znati. To je na kraju nebitno, jer su za sobom ostavili jedan vredan film koji služi na čast istoriji kinematografije. Vama ne preostaje ništa drugo nego da potražite ovaj film u nekom lokalnom DVD klubu ili da ga nabavite na neki drugi, vama znan način, i obogatite svoju dušu još jednim klasikom koji morate videti pre nego što umrete.