Bukovski u Holivudu

Veliki američki pisac Čarls Bukovski je gajio izraziti prezir prema holivudskom establišmentu, jer se iz egzistencijalnih razloga oprobao u tom svetu i iz prve ruke osetio smrad Vavilona o kojem je pisao Kenet Enger. Nije bio usamljen u tome, jer su isto tako gadljivi bili Selindžer, Fante i Filip K. Dik. To je bilo potpuno razumljivo za pisce takvog kalibra, jer su isti voleli slobodu, držeći do umetničkog integriteta, i nisu mogli tako lako da se uklope u zanatsko esnafski trip uposlenog dramaturga, koji od 9 do 5 piše filmska scenarija po porudžbini nekog mogula, pri tom lečeći burbon mamurluk sa Sunset Boulevard partija od prethodne noći. Ironija je što su mnogi pisci sličnog stanovišta, poput Filipa K. Dika, bili vrlo ekranizovani u Holivudu. Bukovskog u tom smislu nisu mnogo rabili, ali njegov život je ipak bio zanimljiv nekim rediteljima, koji su napravili par filmova inspirisanih njegovom prozom i biografskim epizodama iz njegovog života. Mada se njegov život veoma često preklapao sa prozom. Mislim da je zaista živeo ono o čemu je pisao. Da nije bilo njega, onomad u pubertetu, ko zna kada bih počeo ozbiljnije da čitam knjige. Prvo sam se uhvatio Bludnog sina, a posle svega ostalog. Znam da ga mnogi smatraju neozbiljnim i plitkim piscem, ali za mene će uvek biti jedan od bitnijih.

Elem, kao što rekoh u uvodu, o Bukovskom je, direktno ili indirektno, snimljeno četiri igranih filmova (ispravite me ako grešim!!!) koji su vredni gledanja. IMDB kaže da ima dosta kratkih filmova inspirisanih njegovim pričama, kao i jedan dokumentarac iz 2003.godine, koji i koje, na žalost, nikada nisam imao prilike da odgledam, ali najbolji igrani film, definitivno još uvek nije snimljen. Siguran sam da će se u bliskoj budućnosti naći neko pametan, ko će napraviti jedno neprocenjivo remek delo, koje će spojiti dobru energiju prethodna tri-četiri filma uz odabir pravog glumca. Ne kažem da su trojica prethodnih (Ben Gazara, Miki Rurk, Met Dilon) bili loši u dodeljenim im ulogama. Naprotiv, bili su sjajni, i to svako od njih na svoj način, ali isto tako smatram da postoji još neiskorišćenih ličnosti koji bi se mogli okušati u jednoj takvoj glumačkoj avanturi. Da sam ja neki baja, kao što nisam, i da se nešto pitam, kao što se ne pitam, lično bih izabrao Toma Vejtsa za takvu ulogu. Mislim da bi to bilo veličanstveno celuloidno iskustvo.

Dakle, prvi film o Bukovskom koji bi trebalo videti je film italijanskog reditelja Marka Fererija “Priče o običnom ludilu” (Tales of Ordinary Madness) iz 1981.godine. Melanholično-depresivna slika margine je verno dočarana, dok lik Bukovskog, odnosno lik njegovog alter ega, tumači fenomenalni Ben Gazara. Ovo je film koji vas neće ostaviti bez daha, ali ako vas zanimaju Bukovski i njegova proza, onda ga morate odgledati.

Drugi, najbolji postojeći film o Bukovskom, kao što većina vas zna, zove se “Barska mušica” (Barfly) iz 1987.godine. Režirao ga je Čarlijev prijatelj Barbet Šreder kojeg je Bukovski često pominjao u nekim svojim delima, a koji je inače sedamdesetih bio jedan od frikova koji su snimali eksperimentalno-avangardne underground filmove. Henrija Kinaskog je vrhunski odigrao Miki Rurk, dok je njegovu pratilju sjajno odigrala Fej Danavej. U ovom filmu je, bar što se mene tiče, atmosfera Čarlijeve proze vernije dočarana nego kod Fererija, i to samo iz razloga što se kod Fererija oseća evropski šmek iščitavanja američke kloake. Šreder je uspeo da prenese na platno i onaj lažni oreol barfly margine koji percipijentu sa sličnom životnom filosofijom pruža utehu i omogućava mu lakšu identifikaciju sa likovima.

Treći film “Factotum” iz 2005.godine reditelja Benta Hamera sa Met Dilonom i Lili Tejlor je najslabiji, ali ipak ga ne bih u potpunosti otpisivao. Lili Tejlor je jedna od mojih omiljenih glumica, i moram priznati da sam je i pre ovog filma doživljavao kao ženu koja je ispala iz nekog romana Čarlsa Bukovskog, tako da nije nimalo čudno što je baš ona igrala jednu od Henrijevih devojaka. Inače, Factotum je meni bio jedan od slabijih romana Čarlsa Bukovskog. Šteta što makar na filmu nije doživeo svoje vaskrsnuće. Dobro, više neću lamentirati, jer se još uvek nadam novom filmu o Čarlsu Bukovskom. Do tada, vi koji niste, odgledajte ove filmove i iznajmite u biblioteci ono što niste stigli da pročitate. Bukovski je zaista bio veliki pisac, ma šta neki o njemu mislili, a stav o sopstvenom pisanju, iz kojeg se može oceniti kakav je zapravo bio tip, poverio je u jednom intervjuu holivudskom glumcu Šonu Penu :

“Napisao sam kratku priču iz prvog lica. Rec je o čoveku koji siluje devojcicu. Ljudi su me odmah optužili. Čak su me i intervjuisali. Pitali su me: ,,Ti voliš da siluješ devojčice?” odgovorio sam: ,,Naravno da ne. Ja preslikavam život. Imao sam probleme sa mnogim od svojih pisanija. S druge strane, skandali prodaju knjige. Ali, ako podvučem crtu, kad pišem, činim to za sebe. (Povlači dug dim svoje cigarete.) To je baš ovako. Dim je za mene, a pepeo je za pepeljaru... Tako stoji stvar sa objavljenim delima. “

Čarls Bukovski je, sasvim sigurno, čovek za sva vremena!