Nečija budala

Kada sam bio brucoš, živeo sam neko vreme u jednom stanu na uglu Cvijićeve i Stanoja Glavaša. Svuda sam išao peške, što mi je odgovaralo. Nisam morao da kupujem markicu za prevoz tako da mi je džeparac koji sam dobijao od kuće bio veći za iznos markice. Mogao sam da ga trošim na gledanje filmova u Kinoteci, koncerte u KST-u i na Akademiji, kao i na noćna ispijanja piva ispred dragstora “Trajko” preko puta Pravnog ili “Orbal” kod Vuka. Za kafane nisam imao para, niti je iko od mojih pajtosa mogao sebi da priušti takav luksuz kao što su sedeljke u kafanama. Bile su to jebeno teške devedesete. Sećam se, nekoliko godina kasnije, kada sam upoznao svoju ženu, morao sam da štekam za dejt. Srećom bila je normalna, pa nisam morao da se džekiram na suvo, ali nikada ne mogu da zaboravim naš odlazak u pivnicu Skadarlija kada smo imali samo za po jednu kriglu crnog piva. Pored nas su sedeli neki ljudi koji su uživali u izobilju hrane i pića. Možda oni tada nisu jeli neke vrhunske specijalitete, jer, ruku na srce, ta kafana nije bila neki luksuz, ali nama je tada izgledalo kao da je u pitanju kraljevski obrok sa sve kavijarom i francuskim vinom. I tako smo mi krišom gledali u njihov sto pričajući jedno drugom kako ćemo jednog dana isto tako. Na pameti mi je bio Knut Hamsun, želeo sam da prepričam Ani neki delić iz njegovog romana “Glad”, ali nisam se mogao setiti nijednog detalja iz te knjige osim atmosfere koju je nosio i nekog odrpanog starca. Odustao sam od toga. Posle smo se ljubili kod Bajlonijeve pijace, i kupili po đevrek u pekari blizu Bitefa. Ali to je već neka druga priča.

Vraćam se često u mislima, danima provedenim u blizini profesorske kolonije. U Dalmatinskoj je živela jedna pegava Sonja koja je svirala klavir i volela knedle sa šljivama. Njena baka, gospođa Štajnmajner, prepametna i vickasta Jevrejka koja je preživela Aušvic, pravila je te knedle bolje od svih drugih baki koje sam poznavao. Bake su se inače merile po tome koja ume šta da spremi. Moja Živana iz Aleksandrovca je umela da pravi vrhunske mekike (kakav smešan naziv za “uštipak” punjen sirom), dok nana Ljubica iz Brusa nije umela da kuva jer se pravila važna, ali je znala da napravi solunsku kajganu bolje nego bilo koja druga nana. Međutim, gospođa Štajnmajner je bila šampion za knedle sa šljivama. Ja sam u to vreme bazao kao gluva kučka po beogradskim ulicama, posećivao rodbinu, hranio se po studentskim menzama, i čekao da me neko primeti. Prvo me je primetila Sonja. Sreo sam je ispred Kinoteke kada je igrao “Monparnas 19” Žaka Bekera. To je jedan sjajan film o Modiljaniju i Parizu iz tog vremena. Igrala je ona lepa glumica Anuk Eme u koju je bio zaljubljen moj ćale. Sonja je ličila na Anuk Eme, samo što je bila Pegi Su. Odlazio sam često kod nje i njene bake na knedle sa šljivama, čašicu konjaka i gruzijski crni čaj od kojeg nisam mogao da zaspim. Zahvaljujući tom čaju, mogao sam da čitam do jutarnjih časova. Posle toga bih spavao do podneva. Znao sam da ne odem na fakultet nedeljama. Imao sam drugare koji su mi javljali kada je prijava ispita. Priznajem, imao sam grižu savesti, ali sam je ignorisao. Više mi je prijalo da slušam Pegi Su kako svira Šopena, gledam Džona Vejna u Fordovim vesternima, sa nestrpljenjem očekujem svaku novu emisiju Žikice Simića, i istražujem ćoškove grada koji mi nudi sentimentalno vaspitanje. Nisam želeo da se dozovem pameti i počnem da dajem ispite. Bilo je rano za takav preokret. Ostavio sam to za kasnije, za moment kada ne budem imao kud.

Danas mi nedostaje ta sloboda izbora, to stanje stvari kada su ti sve opcije i dalje otvorene. Nema moćnijeg osećaja na svetu. Možda to jeste jedan vid mentalne insuficijencije, ali šta da se radi, mogao sam ostati ničija budala, ali danas sam ipak nečija budala i hvala joj na tome.