уторак, 20. децембар 2011.

Melanholija - Lars Fon Trir (2011)


„Melanholija“ je definitivno film godine. Kao prvo, obeležio je ovogodišnji festival u Kanu kontraverznom izjavom reditelja, dok je u Berlinu proglašen najboljim evropskim filmom. Lars Fon Trir, verovatno nije ni sanjao davne 1984. godine, kada se u Kanu pojavio na premijeri svog filma „Elementi zločina“ u sakou Karla Teodora Drajera, da će 27 godina kasnije u tom istom Kanu postati Persona Non Grata. Glave mu je došla izjava : „Razumem Hitlera. On nije dobar momak, ali malo se saosećam sa njim.“ Dažba mu je bilo što je posle toga rekao da nije ni nacista, ni rasista, ni antisemita. Bilo je kasno.


Posle odgledane „Melanholije“ mogu reći da razumem Larsa Fon Trira. On je dobar i uplašen čovek koji snima teške i depresivne filmove. Njegovi filmovi se ne mogu voleti, ali se mogu (moraju) poštovati jer su intelektualno uzbudljivi. To su kontemplativne tragedije koje nemaju ambiciju da vas uljuljkuju u lažnoj slici sveta. Svet jeste grozan i ljudi su grozni. Grozan je posao koji većina nas mora da radi. Grozne su političke njuške koje gledamo godinama kako lažu i otimaju. To sve zna i depresivni Lars Fon Trir koji svojim filmovima želi da uznemiri gledaoca i podstakne ga na razmišljanje. Mislim da je takav pogled na život uzrokovan nordijskim polarnim danima i dubokom duševnom ranjivosti autora.

Film se sastoji od dva čina. Prvi čin po imenu “Justine” prati Kirsten Dunst na dan njenog venčanja i njen pad u duboku depresiju, dok drugi čin “Claire” prati njenu sestra Charlotte Gainsbourg. Trir se okreće psihološkom stanju dveju sestara i tome kako jedna i druga reaguju na predstojeću apokalipsu. Kirsten Dunst, odlična u ulozi depresivne i melanholične žene koja apokalipsu dočekuje kao vid olakšanja i oslobađanja, dok je Charlotte Gainsbourg još bolja u prikazu panike i straha, i koja se ne može pomiriti sa činjenicom da dolazi kraj. Zvezda je svakim danom sve bliža zemlji. Panika raste, nauka kaže sve je ok. Kakav je ishod. Pogledajte obavezno. Film beleži i veliki povratak Kifera Saterlenda u jednoj zanimljivoj ulozi. Osim njega tu su i nenadjebivi Džon Hart, sjajna Šarlota Rempling , maestralni Stelan Skarsgard i ljubimac Vorhol-Morisi projekata - legendarni Udo Kir.


Lars Fon Trir je autor koji veruje u snagu slike i njen filozofski potencijal. Taj skandinavski pogled na svet može biti pomalo stran našem levantskom senzibilitetu, ali s obzirom da smo kulturološki deo amorfne civilizacije, tanatos nam je mnogo bliži nego čoveku sa zapada. Kako je nasilna asimilacija zapadne hemisphere prema ovdašnjem čoveku izazvala žestoku frustraciju, bojim se da će se većina poistovetiti sa likom Kirsten Dunst i apokalipsu dočekati mirne duše.

15 коментара:

  1. Dogvil je jedan od najboljih filmova koje sam ikada gledala. I to ne samo jedanput, nemam nikakvo racionalno objašnjenje zašto me vuklo da taj film gledam nekoliko puta. Posle toga sam sebi rekla da mi je dosta Larsa, da nema potrebe da više gledam ijedan njegov film.
    Ali sad me vuče da gledam Melanholiju. Već sam dobila par preporuka za taj film, a možda sam se uželela reditelja.
    Odličan prikaz filma, hvala Đorđe, možda da ostaviš link za skidanje dobre kopije? Pozdrav! :-)

    ОдговориИзбриши
  2. Gledao njegovu trilogiju Europa , i prva dva su mi ostala upečaćena, pogotovu treći deo Europa. Genijalno, toliko mogu da kažem, a da ne preteram. A Melanholiju nikako da pogledam... Možda sada oko Nove godine :D

    ОдговориИзбриши
  3. i ja sam voljela Dogville, a ljetos sam pogrijesila datum i preskocila dan kad sam za Melanholiju imala ulaznicu :) Rekli su mi da zadnji minut filma opravdava cijelu stvar :) Potrudicu se sad oko praznika...

    ОдговориИзбриши
  4. @Romi68 Slažem se da je Dogvil najbolji Trirov film. Već sledeći Manderlej je znatno slabiji.Nemam link, ali mislim da se moze naci preko torenta. Inače, thnx za pohvale i tako to:) Čitamo se!

    @Izmedju ja nisam neki veliki Trirov fan. Evropu sam gledao jako davno pod temperaturom. Bio je dobar, ali ga se više ne sećam. Moram obnoviti gradivo.

    @Fantastichna, za praznike samo filmovi i nabavi ono fino vino. ;)

    ОдговориИзбриши
  5. ja najvise volem breaking the waves.
    dogvile, nako, iz majstorskih razloga. al mi mozak radio vise no drugi receptori.
    al pogledacu i ovo.
    kad odem u penziju!
    pre toga pepa prase, pa jos malo pepa prase i za promenu, pepa prase!

    ОдговориИзбриши
  6. Breaking the waves je glumački perfektan. Gledao sam ga na Festu te godine kada je izašao. Tematika je teška i mučna, ali filmičniji je od Dogvila koji više liči na uslikanu pozorišnu predstavu. Međutim, Dogvili mi je bio uzbudljiviji i provokativniji.

    ОдговориИзбриши
  7. Uh, ja se ponajviše uzdam u taj moj levantski deo i mislim da ćemo mi u svakoj apokalipsi pobediti zahvaljujući njemu! :)
    Mimo tog ubeđenja, nisam gledala ovaj film, nešto me stra!

    ОдговориИзбриши
  8. A, to što je reko za Hitlera ne podržavam uopšte. Ne što je ružno, nego je malo bleferski. Mogo je reći da podržava Miku Mitića ili Zvonara Bogorodičine crkve il nekog drugog tako manje natrćenog lika (mislim manje natrćenog da ga "normalan svet" mrzi) i eventualno o njemu ispričati priču, nego se uvati baš za Hitlera! Ko prstom u oko! To me više iznerviralo, ta neka neinventivnost, nego što kao saoseća sa Hitlerom. Koga boli dupe! Nije dobio gratis vino na koktelu il su mu zadržali kašmirski šal ko taoca u garderobi šta li! Ma ajde molim te. I to sa depresijom mi ide na nerve, jer mi se čini da tu nema neke logike, mislim to je bolest ko i svaka druga i ne bi je ja povezivala s nekom posebnom osetljivošću duše ko što si ti, Kalijadise, al ajde! :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Анониман20. март 2012. 09:06

      Šta radiš večeras? Imam neke dobre stare ploče, a nov gramofon :)
      i ženu i decu i zato sam anoniman :(

      Избриши
  9. Levantskim delom ne možemo pobediti apokalipsu, ali možemo je dočekati sa osmehom.

    Kris, ipak mislim da depresija pogađa samo hipersenzibilne osobe. Pa to jeste duševna bolest koja ima veze sa osetljivošću duše.Pride to što su zbog klime svi Skandinavci pomalo depresivci. Slažeš se?:)

    ОдговориИзбриши
  10. Melancholia me je kupila već na samom početku, slow-motion prologom u kome je svaki kadar "malo" remek-delo i, iskreno, ne bih se bunio ni da je ceo film bio takav. A Wagnerova muzika je doprinela tome da slike deluju još grandioznije. Završnica je podjednako očaravajuća u svoj svojoj tragičnosti (u stvari, kako se uzme, možda kraj sveta i nije velika tragedija). Impresivno je i to kako kroz samo nekoliko ključnih likova reditelj oslikava čitavo čovečanstvo, uključujući naravno i sebe.

    (Inače, jedino čega sam se plašio je kako će se Kirsten Dunst snaći, ali se ispostavilo da je briljirala, baš kao i ostatak ekipe.)

    ОдговориИзбриши
  11. NGboo, pretpostavio sam da ti se dopao film. Kakav je ovaj poslednji Terens Malik? To si sigurno odgledao?!

    ОдговориИзбриши
  12. Melanholiju sam odgledao tek na tvoju preporuku, jer sam pre toga čitao samo recenziju Todda Browna na twitch-u, a on ga je, koliko se sećam, uglavnom ocrnio. :)

    Malickov Tree of Life me je raspametio. Citiraću jednog kritičara sa čijim komentarom se slažem:

    "If the cosmic astronaut god-baby at the end of '2001' could come back to Earth and make a movie? It would pretty much be Tree of Life."

    A citiraću i sebe (iako mi je opis uberzanesenjački :D):

    "Meditativnu potragu za sopstvenim bićem i Apsolutnom Istinom, Malick sprovodi putem lucidnih sećanja na detinjstvo provedeno 50-ih u Teksasu, preplićući ih sa pričom "iz vremena koga se ne sećamo", tj. sa onom o nastanku sveta prema Darvinovoj teoriji evolucije, i utešnim, fantazmagoričnim predstavama odraslog Jacka o zagrobnom okupljanju bližnjih (Raju?). Na neki način, rastrzan između prirode i milosti, on uspeva da pomiri dve krajnosti, nauku i religiju, naginjući zbog strogog vaspitanja ka ovom drugom, ali bez posrtanja u pridiku. Ingeniozno vizualizovani, energični prolog i enigmatični epilog deluju poput moćnog, dubokog korena i razgranate, olistale krošnje do čijeg vrha je nemoguće dopreti, dok lična, porodična drama predstavlja snažno stablo Drveta života. U svakom pokretu kamere oseća se prisustvo nevidljive više sile i autorova potreba da se otrgne od učmalosti glavnih tokova i pređe preko zacrtanih granica, usporavanjem frenetičnog ritma življenja čoveka današnjice..."

    ОдговориИзбриши
  13. Dakle, Terens Malik je sledeći. Inače, odličan ti je ovaj uberzanesenjački prikaz.

    ОдговориИзбриши
  14. 12.11 je vazan intiman datum - jedan veliki rođendan drage osobe :) i dan kada sam prvi put gledao ovaj Trirov veliki film! Cestitke.

    ОдговориИзбриши