Der Boss in Wien

Ako ni zbog čega drugog, album Wrecking Ball ću sigurno pamtiti kao moj prvi live susret sa Brusom Springstinom. Boss je 12. jula pred pedeset hiljada ljudi na stadionu Ernst Happel u Beču napravio spektakl za pamćenje. Znao sam da prisustvujem nečemu, što sam bez lažne skromnosti zalužio, jer Brus i ja smo odavno na Ti, još od prošlih dana moje klinačke zaljubljenosti u rokenrol kada sam dobio ploču “Nebraska” i shvatio da Brus nije samo “Born in the USA” već da se iza naizgled komercijalnog hit-mejkera krije jedno veliko rokersko srce sa pesničkim talentom koji je klesan na Vudi Gatrijevoj životnoj poetici, na dilanesknoj osećajnosti, i društvenoj osvešćenosti Džeka Londona. Hoću reći, bilo bi glupo da Boss, ne daj bože, ode u penziju, pa da se nas dvojica nikada ne sretnemo. Zbog opravdano propuštenog koncerta u Trstu, lepša polovina i inspiracija Jorgoslovlja i moja malenkost, krenusmo na dugo čekano hodočašće u Viennu. 

 

Dan pred koncert u U-Bahnu ispod Karlsplatza startovao nas je neki Francuz iz Monpeljea sa pričom da mu je ovo peti Springstinov koncert ove godine. Sprema se još za London i Dablin. Htedoh da mu objasnim kako smo mi iz Srbije i kako do juče nismo imali leba da jedemo, i kako ćemo ovo putešestvije da otplaćujemo nekoliko meseci, ali sam odustao jer shvatih da mu ne bi bilo jasno u čemu je poenta. Zašto uostalom opterećivati nedužnog čoveka ličnim frustracijama. To je glupo. Francuz nam je uz pominjanje Džona Fogertija i Toma Morela poželeo lep provod. Springstinovi fanovi su inače likovi koji podsećaju na fanove kakve je nekada imao Elvis. Mnogi su spremni da za Gazdu daju litre krvi. Neka gospođa je tokom prošle turneje pratila Bossa sa transparentom: “Last week arrived the Pope, next week will come Madonna, but God Is here…now.”

 

Zbog ravnih tabana moje dame morao sam unapred da se žrtvujem i odustanem od partera, tako da sam radi džentlmenskog kodeksa završio na tribinama. Međutim, nije mi to puno smetalo, jer sam posle tri i po sata svirke shvatio da bi mi sigurno “pukla” leđa. Ovako, mogao sam da predahnem na stolicama fudbalskog koloseuma kojim se ponose Bečlije. Što se tiče samog koncerta i organizacije, sve je bilo na svom mestu, od zvuka, preko scenskog nastupa, do zadivljujuće profesionalnosti članova E Street Banda. Scenom je vladao harizmatični Springstin koji je sve vreme ginuo za svoju publiku. Nema laži, nema prevare. Tu je bio i nezaobilazni Little Steven Van Zandt, velika faca koja je svoju popularnost podigla na viši nivo posle sjajne uloge Silvio Dantea u najboljoj seriji na svetu “The Sopranos”. Set lista je bila odlična, ali pored tako velikog opusa, svako od fanova bi uvek mogao dodati još nekoliko pesama. Meni je lično žao što na listu nije uvrstio Jersey Girl, Highway Patrolman, Girls in Their Summer Clothes, The River i Thunder Road, ali kao što rekoh biće još prilike. Družićemo se Boss i ja ponovo. Bitno je da smo probili led. Lično sam bio najviše dirnut izvođenjem pesama Tougher Than The Rest i Jack Of All Trades. Tu sam osetio onu dobro znanu emociju zbog koje sam zavoleo Brusa Springstina i zbog koje sam, na kraju krajeva, otišao u Beč.

Što se tiče ostalog, u Beču je lepo i opušteno. Kobasice su dobre, pivo je savršeno. Sve je podređeno turistima, sve odlično funkcioniše, ali za nas koji dolazimo iz balkanskih zemalja u kojoj lagodno žive samo političari i tajkuni sa svojom decom i poslugom, sve je skupo kao otrov. Videh Miloja, Muharema i Antu kako razvlače kablove na gradilištu kod Naschmarkt pijace. Opet se drže zajedno. Od milošte se psuju na srpsko-hrvatskom. Balkanska redneck braća nemaju pojma da će iste te večeri Brus Springstin na Prateru opevati njihove muke, iz iste perspektive, ali na drugom jeziku. Velika je šteta što i oni neće čuti: “ I’m a Jack of all trades, We’ll be alright.” Zaista velika šteta.