недеља, 22. јул 2012.

Samo je pustinja ostala ista




U časopisu za književnost, umetnost i društvena pitanja "MONS AUREUS" br.36/2012 koji izdaje Narodna biblioteka Smederevo, objavljen je moj tekst o kultnom vesternu Džona Forda. S obzirom da ne postoji on-line izdanje časopisa, ovim putem objavljujem tekst za prijatelje i stalne posetioce Jorgoslovlja.


САМО ЈЕ ПУСТИЊА ОСТАЛА ИСТА
(Педесетогодишњица приказивања Фордовог ремек-дела „Човек који је убио Либертија Валанса“)

Тачно пре педесет година снимљен је култни филм Џона Форда, по мишљењу многих филмских стваралаца, критичара и филмофила, један од највећих и најпоетичнијих вестерна свих времена. Као неко ко је свој систем вредности градио на оваквим делима кинематографије, напросто ми је част, што уопште имам прилику да напишем један текст у којем се појављују имена два Џона. Да, мислим на Форда и Вејна. Тај чувени спој је човечанству оставио непроцењиве бисере, како седме уметности, тако и поп-културе, који по свом значају нимало не заостају за делима уметника попут Салвадора Далија, Филипа Гласа или Битлса. Знам да бих због овакве изјаве од Форда добио ударац у главу, јер себе никада није сматрао уметником, нити је волео да мистификује своје филмове. Режију је доживљавао као занат и сматрао је, као и Хичкок, да квантитет рађа квалитет. Снимао је филмове у којима је величао традиционалне вредности и племенити идеализам у којем добро увек побеђује лоше. Имао је романтичан поглед на јунаке и њихове непријатеље. Својом изјавом: „Зовем се Џон Форд, ја правим вестерне“ створио је мит и извршио директан утицај, како на генерацију својих савременика, тако и на бројне америчке и европске ауторе који се и данас баве филмом. Његови радови су поставили базу ревизионистичким тумачењима Пекинпоа и Иствуда. Акира Куросава и Серђо Леоне су Форда сматрали највећим филмским магом. Његово дело је знатно утицало на њих двојицу. Куросава се прославио истернима у којима су се уместо каубоја шетали самураји, док је Леоне својом трилогијом прославио поджанр шпагети вестерна и на тај начин скинуо шешир учитељу.


Филм Човек који је убио Либертија Валанса , као што рекох, снимљен је 1962. године. Исте године су снимљени Лоренс од Арабије Дејвида Лина, Лолита Стенлија Кјубрика, Шта се догодило са Бејби Џејн Роберта Олдрича, тако да је конкуренција била веома јака. Многима је било чудно зашто је филм снимљен у црно-белој техници, када је већ у то време Форд увелико правио филмове у техниколору. Касније је у једном од ретких интервјуа објаснио да су његови омиљени глумци Џон Вејн и Џејмс Стјуарт тада имали преко педесет година, а у једном добром делу филма морали су играти ликове тридесет година млађе. Колор би разоткрио „превару“ и магија би нестала.
Ренсом Стодард (Џејмс Стјуарт) учен је човек који са Истока долази на Запад у градић Шинбоун, где још увек влада анархија Дивљег запада, у којој локални бандит, силеџија и садиста Либерти Валанс (Ли Марвин) намеће своја правила игре и где још увек слово закона није нашло своју примену.  Ренсом Стодард, као пинонир новог доба, носилац демократских вредности утиснутих у повељу Томаса Џеферсона, жели да цивилизује стари запад, али му на путу стоји ђавољи лик Либертија Валанса. Како је Стодард носилац „go west“ идеализма, неће се смирити док не оствари свој циљ.
Том Донифон (Џон Вејн) један је од највећих џентлмена међу филмским ликовима. Школски пример харизматичне људине витешког моралног кодекса: он због љубави према једној жени спасава свог супарника Стодарда сигурне смрти, обезбеђује му ореол грађанског успеха и светле будућности, и препушта му жену коју воли (Вера Мајлс), схвативши да је она већ направила избор. Из његове несреће рађа се њихова љубав. Том Донифон је драматуршки трагична личност, а из данашње перспективе, у филозофском смислу, одјек дивље традиционалне мушкости и старозаветне човечности коју су изазови савременог доба сахранили. Такав вид традиционализма једна је од главних одлика опуса Џона Форда и није нимало чудно то што су се аутори Новог Холивуда, попут Милијуса и Богдановича, у неким интервјуима подругљиво односили према ликовима из филма Жаока Џорџа Роја Хила, наводећи да би такве ликове сигурно у неком Фордовом филму спаковали у први воз и поручили им да се више не враћају у град. Има у томе истине, и то је оно што Фордове филмове чини посебним. Међутим, Човек који је убио Либертија Валанса спада у оне филмове у којима Форд резигнирано преиспитује устоличене вредности и морал америчког друштва на примеру лажног хероизма и легендама о Дивљем Западу. На крају филма постоји једна сцена у којој локални новинар цепа бележницу интервјуа и каже : „Кад легенда постане стварност, штампај легенду.“ Ту је заправо скривена суштина демитологизације и иронија са којом је Форд недвосмислено порекао легенду.
Прошло је педесет година откада је снимљен овај филм. Много тога се променило у нашим животима. Чак су и филмови данас другачији. Хероја више нема. Велики филозоф је давно констатовао да све тече и све се мења. „Само је пустиња остала иста“ као што је поетично рекао Вери Мајлс на почетку филма, бивши шериф Енди Дивајн. Чиста поезија. Због таквих сцена филм је већи од живота и нашим малограђанским егзистецијама даје виши смисао. Капа доле за врхунски класик!


9 коментара:

  1. Одговори
    1. :) najduži do sada. pisan je za časopis, pa sam se malo više trudio.

      Избриши
  2. Šta da ti kažem...
    Stalno se ponavljam, ali - sjajno!

    ОдговориИзбриши
  3. Одговори
    1. Od Forda sam uvek vise volela Hoksa zbog nekog zajebantskog, decjeg duha kog ponajvise ima u Rio Bravo, al si me ti sad podsetio kolko je u stvari Liberti epski film. Odlicno napisano.

      Избриши
    2. Volim i ja Hoksa. Od tih pravih starih majstora nekako su mi na istom mestu Ford, Hoks i Hickok (sveto trojstvo), posle njih idu Bili Vajlder i Hjuston, a onda svi ostali: Volš, Vajler, Kapra, Velman, Batiker, Stardžes itd...Naravno, ovde ne ubrajam genije poput Pekinpoa i Leonea, oni su malo mlađa garda i nalaze se među petoricom za sva vremena.

      Избриши
  4. eh, a na TV-u više niko ne pušta ni Hičkoka, a kamoli Forda ili Hoksa...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Bio je skoro Hičkok na RTS-u, a Forda i Hoksa baš niko da nam pusti. Ponekad naletim na HRT-u na neki klasik. Skoro sam gledao od Maksa Ofilsa "Trenutak lakomislenosti" iz 1948. sa Džejmsom Mejsonom. Odličan triler!

      Избриши