Sladak miris smrti - Giljermo Arijaga

Amorfne civilizacije u kojima caruje entropija oduvek su se odlikovale poetikom erosa i tanatosa mnogo više od civilizacije kristala u kojoj su krajnosti pripitomljene i umetnute u kolosek iz kojeg se ne može previše iskakati. Svako ispadanje iz koloseka predstavlja samo usamljene ekscese i ništa više od toga. Meksiko je zemlja koja pripada delu amorfnih civilizacija, baš kao i Balkan. Možda se zbog toga roman „Sladak miris smrti“ Giljerma Arijage može čitati i kao neki nesnimljeni film Živojina Pavlovića ili Saše Petrovića. Nasilna smrt, strast, primitivizam, spletke, unapred zacrtana istina, duh palanke i ponovna nasilna smrt, neke su od glavnih odlika ovog kratkog i filmičnog romana koji se čita u jednom dahu. Giljermo Arijaga je inače pisac o kojem sam ranije pisao i koji je čuveniji po filmskim scenarijima za filmove Alehandra Gonsalesa Injaritua (Pseća ljubav, 21 gram, Vavilon), kao i scenarija za Tri sahrane Melkijadesa Estrade Tomija Lija Džonsa, nego po svojim romanima, ali se ipak može reći da posle dva prevedna romana kod nas (za koje ja znam) Arijaga polako zadobija i status proznog pisca. 

Arijagu kao pisca privlači tema smrti, a sam je jednom prilikom rekao da je pisanje borba protiv smrti. To je nešto što se može definisati kao osnovna karakteristika njegovog dosadašnjeg opusa. Pored toga, Arijaga svoje “junake” obično ubaci u kafkijansku igru u kojoj, kako je briljantno primetio Rastko Simić, “postupaju po dobro znanoj logici: ukoliko se činjenice ne uklapaju u unapred zacrtanu istinu, utoliko gore po činjenice.” Ramon je mladić koji pronalazi leš mlade devojke izbodene nožem. Kada drugi ljudi stignu do leša devojke, počinju da šire glasine kako je to Ramonova devojka i kako bi trebalo da je osveti. Više puta ponovljena laž postaje istina. Ukoliko se Ramon ne prilagodi činjenicama, izdaće duh palanke, duh amorfnosti, ali u svakom slučaju ostaće tragičan lik, bez obzira kojim putem bude krenuo. Iako je predstavljen kao krimi roman, “Sladak miris smrti” je više foknerovska tragedija koja oslikava učmalost duha u kojem živi jedan svet bez pobune. Svet koji sve prihvata bez trzaja, bez krika, čak svestan činjenice da je cena takvog prihvatanja previsoka. Da, ovo je definitivno jedan nesnimljeni film crnog talasa. 

S obzirom da su glavni junaci Montezumini potomci deo obaveznog imaginarnog soundtracka za ovaj roman je sledeća stvar.