Meka duša juga - Milja Lukić

Kada sam čuo da je Milja Lukić objavila roman koji se zove “Meka duša juga” prvo što mi je palo na pamet je da knjiga sa tako dobrim naslovom veoma lako može postati bestseler. Odmah mi je proradio amerikanofilski nerv i setio sam se melodrame Džona Avneta “Fried Green Tomatoes” koja se onomad, devedesetih, u video klubovima iznajmljivala pod imenom “Vreli dani u Alabami”. Iako nema neke bitne sličnosti između Miljinog romana i Avnetovog filma, ni poetske, ni geografske, ni vremenske, osim dobrog naslova i topline koju krase jedno i drugo delo, ja uvek po osećaju pronađem neke niti kojima mogu spojiti neke ljude, sa likovima i delima nekih drugih ljudi. Možda je ta sličnost vezana za senzibilitet lika koji tumači Džesika Tendi i autorke “Meke duše juge”? Možda samo zbog toga što je i Alabama na jugu? U tome se sastoji moja čitalačka i gledateljska sloboda, a pre svega sloboda tumačenja, pa makar drugima predstavljala čisto lupetanje. 

S obzirom da Milju Lukić prvenstveno poznajem kao blogera, lektora, prevodioca, kulinara (čiju hranu još nisam probao, ali sam ispratio nekoliko recepata), ukazala mi se prilika da se upoznam i sa Miljom Lukić spisateljicom, preko njenog drugog romana, koji je objavila izdavačka kuća Evro-Đunti. “Meka duša juga” je porodična saga smeštena u Vranje XVIII. i XIX. veka kojom se spisateljica jednim delom odužila precima, Mladenovićima i Ćerpičima, a drugim delom književnim uzorima srpske književnosti (Stevan Sremac, Bora Stanković, Isidora Sekulić, Ivo Andrić). Sama priča nema neki poseban zaplet, već više predstavlja studiju karaktera, počevši od Stojana i Sande, Mrguda, malog i velikog Stoše, Riste, Mane, Kosike, preko Ludog Vladeta (jedan od “Božijih ljudi” Bore Stankovića) do Cone i Boske. Filmski reditelj Džon Ford se do kraja života držao devize da je zaplet bespotreban ukoliko imaš dobre likove. Roman Milje Lukić je sazdan od živopisnih likova koji žive u Vranju, glavnom junaku ovog romana, koje se tada još uvek nalazilo u okviru Otomanske imperije. Miljini preci trguju crepom, tesijama, đuvečarama, drže amam, putuju u Carigrad i Solun, puše duvan i piju sa Grcima i Turcima, vole se, ne vole se, pate, lumpuju sa Ciganima, svadbare i sahranjuju, i čine sve ono od čega se sastoji život. Autorka hrabro zalazi u istorijat svojih porodičnih korena, a s druge strane bez sugestije prikazuje i dobre i loše strane jednog patrijarhalnog vremena. Radnja koja je ispratila hroniku porodice završava se na jednoj sahrani 1. jula 1910. godine gde je markesovski nagovešten jedan novi početak. 

“Meka duša juga” je jedna topla knjiga koja zaslužuje da bude čitana. Čestitam Miljo!