Elvis

Kada gledam snimke njegovih koncerata, uvek se najviše zadržim na onim sa zalaska karijere. Negde polovinom sedamdesetih je već bio debelo navučen na barbiturate, alkohol i sve moguće pilule do kojih je mogao doći. Imao je dijabetes, gastritis i verovatno anginu pektoris. Debeo i znojav, sa osmehom onog dečaka iz Tupela, skrivenog iza podbulog lica, pevao je i dalje nenadjebivo. Bio je vladar scene, pravi Kralj. Imao je talenat koji je beskrupulozno izrabila industrija zabave. Iza je ostalo veliko delo i jedna nesrećna životna priča. Elvis nije mogao da se nosi sa tolikom slavom. Poput mnogih zvezda modernog Vavilona skliznuo je poroke i duboku duševnu usamljenost. Umro je 16.avgusta 1977.godine.

Uvek se negde u to doba letnjih žega setim Elvisa. U stvari, setim ga se često i mimo toga. Obrćem njegove pesme bilo gde da sam. U gradskom prevozu, kolima, kuhinji, spavaćoj sobi nedeljom ujutru. Znam jednog tipa koji je u novčaniku nosio fotografiju izrezanu iz nekog Džuboksa na kojoj se Elvis rukuje sa Ričardom Niksonom. Znam jednu ženu, koja je postala moja žena i koja mi je jednom rekla da su joj Elvisove pesme veće od života. Znam jednog čoveka koji je pedesetih voleo isključivo Elvisa i  Bogarta (Džugašvili, Korčagin i J.B.Tito za njega nisu postojali). Znam jednog kafanskog muzičara, Džipsija, kojem sam onomad, devedesetih, poklonio pakovanje žica za gitaru i koji je kao znak zahvalnosti posle deset godina u jednoj lokalnoj kafani mojoj majci otpevao „It`s now or never”. Znao sam jednog Slobodana koji je lupao bubanj kao Džimi Lot, koji je pravio lom, krstio jariće, bio ljudina kao Džoni Keš, a završio kao Elvis. Srce mu je puklo u paramparčad.

We remember the King.
We recall everything.
We will treasure all of the gifts that he did bring,
We remember the King.