Smrt čoveka na Balkanu - Miroslav Momčilović (2012)

U jednom beogradskom soliteru usamljeni kompozitor (Nikola Kojo) izvršava samoubistvo pred uključenom web kamerom. Pucanj uvlači u priču prve komšije (Emir Hadžihafizbegović, Nataša Ninković, Radoslav Milenković, Anita Mančić) koji su pronašli leš, pozvali hitnu pomoć, policiju, i seli da sačekaju završetak celog postupka. Hitna pomoć po običaju kasni, policija takođe, u celu priču uleće pogrebnik (Bojan Žirović) i kreće odvijanje jedne vrhunske humoreske koja će vas u pojedinim momentima dovesti do smeho-suza. 

 Miroslav Momčilović je ovim niskobudžetnim filmom pokazao i dokazao da nije potrebno puno novca kako bi se snimio dobar i inteligentan film. U osnovi svega leži ideja koju ne bi svaki (domaći) reditelj umeo da izvede do samog kraja, a da ne sklizne u glupavi kursadžijski humor, kojem nije odoleo ni Dragojević u medijski precenjenoj Paradi. Momčilovićev film je jedan od prvih tranzicionih filmova sa ovih prostora koji će zasigurno postati klasik. Ono što je „Balkanski špijun“ bio osamdesetih, to će ovaj film biti u novom milenijumu. Snimljen za svega četiri dana, u jednom kadru poput Hičkokovog „Konopca“, film „Smrt čoveka na Balkanu“ predstavlja delo hrabrog rediteljskog postupka. Kamerna atmosfera je oduvek bila moderna u zapadnim kinematografijama i među filmskim autorima koji su bili bliski pozorištu (Krvoproliće – Roman Polanski, Glengeri Glen Ros – Džejms Foli, Ko se boji Virdžinije Vulf – Majk Nikols) dok je kod nas često primenjivana iz stanja nužde zbog finansijskih razloga. Neko ko nema ideju, inteligenciju i kreativnost koju je pokazao Momčilović, snimiće neko mediokritetsko smeće koje igra na banalnu kartu – kurac, pička, govno, sisa – kako bi se sirotinja raja zabavljala kupajući se u sopstvenoj kaljuzi. Ovde toga nema. Film očigledno predstavlja studiju karaktera i mentaliteta (film ogledalo), ali to ne radi podilazeći masi, niti to radi s prezirom čoveka koji po svaku cenu beži od balkanskog gena. Iako je ciničan u prikazu apsurda mentalitetskog sklopa, Momčilović pokazuje i razumevanje prema čoveku sa kojim deli isto parče zemlje i neba, isti lift, hodnik, dragstor pred zgradom. Ne ruga mu se nadmeno, već sve vreme insistira na blagodarnosti smeha u okviru situacije u kojima se nalaze protagonisti ove satirične priče. Isto tako pokazuje svoje nerazumevanje i zabrinutost zbog gubljenja čovečnosti kroz jednu konstruktivnu kritiku.

Glumačka ekipa je sveže i uigrano sledila zahteve reditelja. Efektno i sa razumevanjem za priču, pa i žanr, odigrali su svoje role svi glumci. Teško je, zaista, reći ko je u ovom igranju i nadigravanju bio inventivniji i provokativniji: Emir Hadžihafizbegović, Radoslav Milenković, Nataša Ninković, Anita Mančić, Ljuba Bandović, Bane Trifunović, Bojan Žirović, Nikola Đuričko, Milica Mihajlović... 

Svakim novim filmom plodnost ovog autora postajala je sve efektnija. Biće tu, jamačno cenim, još dobrih filmova. Ovo je tek početak.
Ocena: 5/5