Payday - Daryl Duke (1973)

“Dan isplate” Derila Djuka, jedan je od najznačajnijih američkih filmova sedamdesetih, koji svojom osnovnom dramaturškom konstrukcijom i konstitucijom glavnog junaka, pevača lutalice, neobično podseća na Pavlovićevo remek delo “Kad budem mrtav i beo”. Ujedno, ovo je jedan od onih nepravedno potcenjenih filmova, koji su zbog svoje iskrene subverzivnosti i beskompromisnog autorstva, gurnuti na marginu holivudskih B klasika, koje danas poštuju samo pravoverni filmofili iz Kosovske 11. Profesor Pajkić je jednom rekao kako se često pita da li je Kronenberg smišljen da bi se blokirala Djukova subverzivna energija. Obaška što su obojica Kanađani, pa je stvar još sumnjivija.

U pitanju je priča o moralnoj nakazi i netalentovanom kantri pevaču Moriju Denu (Rip Torn), koji u svom Kadilaku jezdi kroz biblijski pojas primitivne Amerike, okružen kurvama, protuvama i bitangama svih fela. Sa svojim bendom nastupa po Honky Tonk barovima, a želja mu je da na kraju dospe do Nešvila i nastupi na koncertu Baka Ovensa i (možda) Džonija Keša. Mori Den je sve vreme pod dejstvom alkohola i raznoraznih opijata. U takvom stanju usput obilazi poluludu majku, ostavljenu ženu sa dvoje dece, tuca neku nesrećnu šiparicu, laže i maže, ubija čoveka. Kako reče Njegoš : “Tragovi mu smrde nečovještvom.” Mori Den je zapravo dno ljudske egzistencije i plod liberal kapitalističke hipokrizije koja je u to vreme bila na udaru od strane mnogih kritički osvešćenih umetnika, koji su prozreli nihilističku sliku lažnog američkog sna. Deril Djuk koristi žanrovski kriterijum roud-muvija; mali gradovi, moteli sa kamiondžijama i promiskuitetnim konobaricama, brza hrana i koka kola, droge, miris burbona, znoja, mokraće i kerozina. Cela ta slika jednog depresivnog i sjebanog univerzuma, sistema vrednosti zahvaćenog neizlečivom gonorejom, propraćena je predivnim kantri pesmama o ljubavi i prijateljstvu koje su same po sebi lišene bilo kakvog cinizma. To je zapravo paradoks koji ovaj film čini još većim. Likovi su skroz izopačeni i atmosfera je potpuno bolesna. Estetika ružnog, u svakom smislu, kategorija je kojom su se bavili mnogi teoretičari umetnosti u XX veku. Lično cenim umetnička dela koja su u stanju da udare u stomak posmatrača/konzumenta, ali taj udarac ne sme biti lažan i ne sme biti tendenciozno smišljen. Mora biti pravi, jer samo u tom slučaju ima smisla. 

Payday je definitivno “pesnica u stomak”. Film koji za razliku od Votersovih otvorenih kemp ruganja, u skrivenoj formi nosi jednu od najvećih kritika američkog društva ikada izrečenu.