Petrović

Čvrsto me uhvatio za rame. Okrenuo sam se i video sumorno lice gospodina Petrovića. Izgledao je kao sablast iz neke Lavkraftove priče. Pitao me je gde mi je oko. Zbunjeno sam ga pogledao. U tom trenu shvatih da mi je vidokrug sužen. Brzo sam podigao ruku prema levom oku i napipao kožni povez. Setih se da gospodin Petrović voli filmove. Rekoh mu kako sam malo rešio da izigravam Džona Forda. Napravio je turetaški tik, opsovao sebi u bradu i sklonio ruku sa mog ramena. Želeo je da mi ispriča priču o Jelisaveti koju je sreo iza ugla. Kaže da je mnogo ljuta. U rukama je nosila kutiju krempita koju je želela da baci na glavu nekom poslastičaru. Kaže da su bajate. Poslastičar je kriv i zove se Braca. Reče mi još da Jelisaveta i dalje izgleda privlačno, ali da njega neće nikako zato što liči na Taška Načića. Da je malo manji bio bi srećniji. Svi bi bili srećniji da je manji. Ovako ništa. Znao je odavno da će tako na kraju biti. Odrastao je među masivnim i krupnim ljudima koji su nosili hozen-tregere i kada im se požalio oni su mu rekli: čekaj, čoveče, nisi jedini.