FILMO(V)ANJE 4

BIRDMAN – režija: Alejandro González Iñárritu (SAD) 2014

Birdman je Inarrituov ples sa kamerom u najmanje pretencioznom filmu do sada, ali opet dovoljno dopadljivom i nametljivom, da je bez pogovora, opravdano, ušao u trku za najprestižnije festivalske nagrade.

Riggan (Keaton) je glumac, koji se proslavio u holivudskom spektaklu o superheroju Birdmanu, ali je sada u godinama kada više nije tako mlad, i kada je upao u kreativnu krizu, pa je poželeo da se izrazi kao pravi dramski umetnik na brodvejskim daskama koje život znače. Riggan je rešio da postavi dramski komad po prozi Raymonda Carvera “O čemu govorimo kada govorimo o ljubavi” i radnja cele priče mahom je smeštena u jedno brodvejsko pozorište. Imao sam utisak da gledam komad koji je napisao David Mamet na kokainu, sa posebnim poštovanjem prema estetici nekih filmova Martina Scorsesea, odjecima Altmanovih klasika i ritmu paklenog džezerskog bubnjanja (ovde sjajnu muzičku podlogu dao Antonio Sanchez – free jazz muzičar). Naravno, na taj teren je, pored svega, suvereno ušetao Inarritu, gde je lupio svoj prepoznatljiv autorski pečat. Scenario je takođe pisao on sa još trojicom koscenarista. Mislim da ovo nije anti-holivudski film, kako ga mnogi kritičari doživljavaju, već priča o padu elitne umetnosti u kloaku pop kulture, i obrnuto. S jedne strane su Carver i Broadway, s druge strane su Hollywood i superheroji, u sredini su publika i kritičari, koji u svakom slučaju žele da vide krv. To je osnovni preduslov za LIKE (ne nama, već ovima u sredini).

Glumačka podela je odlična, a posebno bih izdvojio veliki povratak Edwarda Nortona, koji je veoma precizno odigrao talentovanog ali sjebanog glumca Mike Shinera. Naomi Watts je u svoj CV upisala još jednu ulogu po kojoj će je pamtiti, dok je (moj daleki rođak) Zach Galifianakis pokazao kako se igraju upečatljive epizodne role. Emma Stone je mnogima bila poprilično slaba u dodeljenoj joj ulozi, ali mislim da ne bi trebalo biti prestrog prema gđici Stone. Ipak se uklopila u celinu i na kraju smo dobili jedan, više nego zanimljiv film, o kojem će se pričati. 

Ocena: (****) 4

***** remek delo

****  odličan

*** ok

** gledljivo

* katastrofa

THE LUNCHBOX- režija: Ritesh Batra (IND) 2013

Tin Ujević je nekada davno napisao pesmu Svakidašnja jadikovka u kojoj ima jedan stih koji kaže: „Kako je teško biti sam, i biti star, a biti mlad.“ Voleo sam tu pesmu kad sam bio mlađi, ali je nisam mogao razumeti na pravi način. O usamljenim ljudima nisam puno razmišljao. Bio sam svestan njihovog postojanja, ali nisam umeo, niti sam mogao, razumeti tananost njihovih osećanja. Danas je sve drugačije. Odraslo se, a i prošlo kroz nekoliko faza životnog usamljeništva. Oko mene danas ima puno usamljenih ljudi. Sa nekima sam prijatelj, sa nekima u rodbinskoj vezi. Bliski smo, koliko-toliko. Osećam težinu njihove patnje. Najtužnija mi je spoznaja da im suštinski ne mogu pomoći. The Lunchbox je film o njima. 

Ila je usamljena domaćica na koju suprug već duže vreme ne obraća pažnju. Ona pokušava da začini svoj brak, putem kuhinje, tako što mužu priprema specijalne obroke, koji im se dostavljaju u toku radnog vremena. Međutim, igrom sudbine, posebni ručak koji je pripremila, greškom u isporuci, dolazi do starijeg usamljenog činovnika Saajana, čoveka koji je pred penzijom. Kako je luchbox vraćen prazan ali bez reakcije supruga, Ila sledećeg dana stavlja malo pisamce u kutiju za ručak, u nadi da će saznati šta se desilo. Ovo pokreće razmenu niza pisama u kutiji za ručak između Saajana i Ile, a uteha od anonimnog komuniciranja sa strancem uskoro prerasta u nešto što će i jednom i drugom značiti.

Jedna dirljiva priča o ljudima, kojima su potrebni toplina i dodir drugog ljudskog bića, miris porodične kuhinje, sloboda u zajedništvu voljenih bića. Film o ljubavi, koji ni jednog trenutka ne prezire čoveka. Trebalo bi više ovakvih filmova danas snimati.

Ocena: (****) 4

ADORE (Perfect mothers) – režija: Anne Fontaine (FRA/AUSTRALIA) 2013

Adore je, sa muške tačke gledišta, manipulativan film koji gledaoca, bez obzira na veliku šupljinu i besmislenost koju nosi, uvlači u priču zahvaljujući erosu glavnih glumica. Ova MILF utopija rađena je prema priči „Grandmothers“ dobitnice Nobelove nagrade Doris Lesing. Pretpostavljam da je u pozadini feminističko preispitivanje seksualnosti žena na pragu menopauze, strah od starosti i tabuizirani izlet u prikriveni incest. Svaki sin je Edip, svaka majka je Jokasta! S tim što ovde imamo situaciju gde dva najbolja drugara razmenjuju svoje majke kao ljubavnice. Dakle, nema direktnog incesta, ali sama činjenica da su majke najbolje drugarice od detinjstva, i da su drugari zajedno odrastali, ukazuje, možda, na podsvesni incest. Na samom početku odvijanja radnje, zapostavljeni muž (Ben Mendelsohn) je svojoj ženi Roz (Robin Wright) rekao da ga njeno prijateljstvo sa Lil (Naomi Watts) podseća na lezbijsku ljubav. Zato je moguća i pretpostavka da je razmena mladića, takođe predstavljala podsvesnu želju, za dubljim spajanjem njih dve, da je zaista između njih postojala potisnuta homoerotska ljubav koju su materijalizovale razmenivši plodove utroba svojih. Ovo su sve oborive prepostavke, jer nisam baš siguran da li sam umeo da pročitam smisao ovog filma. U svakom slučaju, moj utisak je da je ovo loš film. Sama činjenica da je scenario tanak, motivacija likova nejasna, glumačke bravure sina penisa br. 1 (Xavier Samuel) i sina penisa br. 2 (James Frencheville) više nego užasne, ovaj film možete preskočiti. Kao što rekoh na samom početku, jedini adut su dve zgodne žene u najboljim godinama, sve ostalo je lepo uslikani porno film bez tucanja, sa punom torbom psihologije. Lično, više mi prija kemp pristup ovakvim temama, kako su ih onomad tretirali oni naši Španci (Pedro i Bigas).

Ocena: (*) 1