Kada se pojavi neka knjiga oko koje se podigne veliki hajp u gradu, obično i cena ode u tom smeru. Onda pozovem u pomoć drugara, novinara iz kulture, koji zbog prirode posla često dobija besplatne primerke od izdavača, pa uleti pozajmica na brzinsko čitanje jer očigledno ne budem jedini u tom redu. Tako je došla do mene i „Daj, babo, glavu!“ monografija o kultnom omnibusu „Kako je propao rokenrol“. Knjigu je priredila dramaturškinja i spisateljica Vladislava Vojnović za izdavača PopBooks, a sastoji se od četrdesetak priča ispričanih od strane direktnih učesnika u filmu ili ljudi koji su svedočili angažman pojedinih učesnika koji nisu više među živima.
„Kako je propao rokenrol“ prvi put sam pogledao na VHS-u. Pojavio se, tu negde, uoči raspada Jugoslavije i odmah sam ga zavoleo, na prvo gledanje, što nije bilo teško. Tri priče talentovanih mladih režisera (Gajić, Pezo, Slavica), iznad svega duhovite, gradske, rokenrolerske, sa sjajnom muzikom i opasnom glumačkom ekipom, najavljivale su neki novi talas, koji je mogao da izraste u nešto izvanredno da nije došlo do rata. Sve ostalo nam je poznato. Pad, posle pada još dublji pad, zatim reakcija u vidu nostalgičnog refleksa poraženih, mitomanija sa ili bez pokrića, ali svakako nešto što nikome neće škoditi, a može biti korisno i zanimljivo, jer jeste zanimljivo, jeste važno, jeste kao antibiotik ili makar aspirin. Knjiga je posvećena pokojnom Branku Vukojeviću, scenaristi prve priče, novinaru Džuboksa, Ritma, jednom od najvažnijih beogradskih i jugoslovenskih pop kulturnih apostola. Za bliže upoznavanje sa njegovim likom i delom preporučujem knjigu „Kako je bio rokenrol“ od istog izdavača. Pored direktnih rediteljskih sećanja, meni su bila najzanimljivija svedočenja Miodraga Đorđevića, direktora filma, Nebojše Pajkića koji je bio idejni supervizor, Koje i Gileta koji su radili muziku zajedno sa Vladom Divljanom, za kojeg je svedočio Aleksandar Šandorov. Priče o Aleksandru Barišiću, scenaristi druge priče, ispričali su Dule Glavonja i Debeli. Tragična ličnost, nisam znao ništa o njemu, osim da je napisao taj scenario i scenario za Crnog bombardera. Saša Radojević je napisao deo o Zdravku Randiću, legendarnom pomoćniku režisera koji je radio sa najvećim imenima srpskog i jugoslovenskog filma, a koji je i sam režirao nekoliko naslova, koje ste sigurno gledali, ali niste znali čiji su filmovi u pitanju. Gospodin Randić je svojim iskustvom usmeravao mlade reditelje, koji bi prema svedočenju Miše Hitlera, direktora fima, napravili sto grešaka da nije bilo Randića. Ovako su napravili samo deset, dok je devedeset izbegnuto. Od glumačke ekipe, priče su mahom opšta mesta koja smo već negde usput čuli, sa nekim novim zanimljivim faktografskim podacima i informacijama, ali ništa preterano uzbudljivo. Posebno bih izdvojio priču Džonija Rackovića, jer on je fakat najinteligentniji i najzanimljiviji u celoj toj "mlađoj" glumačkoj priči (pored Žike Todorovića). Moj omiljeni filmski kritičar iz gerilskih vremena, Goran Terzić, inače montažer druge priče, očekivano i u skladu sa svojom prirodom, ostaje sudržan u izlaganju. Kritičar u njemu je pobedio montažera, tako da je u to vreme napisao negativnu kritiku o filmu na kojem je učestvovao kao deo filmske ekipe. Neki su se tome čudili, a meni je to sjajno. Danas, nezamislivo. Zanimljiva su i druga izlaganja, neka manje, neka više, ima i dosadnih i suvišnih, zavisi od pripovedača. Bilo je i onih u kojima su neki pričali više o sebi, nego o temi, ali navikli smo na manir „kakav sam ja meni kralj“ u našoj kulturnoj javnosti razmaženih egomanijaka. Nije loša ova monografija, sem što je preskupa, ali neću reći ništa ružno ako je neko očekivao.
Нема коментара:
Постави коментар