Ms. 45 - Abel Ferrara (1981)
Konačno sam pogledao drugi Ferarin film, koji mi je godinama bio nedostupan, pa sam u jednom trenutku zaboravio da postoji. Ovaj niskobudžetni film osvete mu dođe kao neka feministička varijanta Posmrtne želje, samo što umesto Čarlsa Bronsona imamo prelepu Zoe Tamerlis Lund kao anđela osvete. Zoe igra mladu nemu devojku, dizajnerku iz modnog salona, koja kao žrtva silovanja uzima pravdu u svoje ruke.
Porotnik #2 - Klint Istvud (2024)
Kad sam pre par godina u bioskopu pogledao Cry Macho, mislio sam da je definitivno došao kraj Istvudovim filmskim avanturama. Bio je to jedan mali film, prilično traljav i nekoherentan, ali iz poštovanja prema legendi kakva je Klint Istvud, morao sam da odem do bioskopa. Inače, meni su se dopali njegovi prethodni filmovi iz "gerijatrijske faze", poput Mule i Ričarda Džuela. Od ovog poslednjeg, Porotnika #2, strepeo sam da ne bude kao Cry Macho, međutim Istvud je još uvek u stanju da te iznenadi i kao devedesetčetvorogodišnjak režira film koji na svim nivoima funkcioniše odlično. Sudska triler drama, sa starovremenskim šmekom i odličnim ulogama Nikolasa Holta, Toni Kolet, Džej Kej Simonsa, Krisa Mesine. Koliko sam čuo, pitanje je da li će doći do bioskopa, ali striming platforme ga već imaju, tako da možete sebi prirediti malu kućnu projekciju.
Susedna soba - Pedro Almodovar (2024)
Poslednji Almodovarov film, prvi na engleskom jeziku, dobio je dosta mlakih i nekoliko negativnih kritika, mada ima i pozitivnih. Nisam očekivao ono što sam dobio, dobio sam više. Ovo je i dalje Pedro Almodovar, prepoznatljiv po svom rukopisu, bojama i melodrami kojom suvereno vlada. Dve sjajne glumice u kadru, tema smrti sa kojom se svaki pravi umetnik jednom u životu susreo. Ima manjih problema sa ritmom i drvenim dijalozima na početku, ali ubrzo sve legne kako treba. Što reče neko, još nije vreme da visi Pedro.
Anora - Sean Baker (SAD) 2024
Nedavno sam se žalio u jednom filmskom postu, na zidu prijateljice, kako me ne rade filmovi Šona Bejkera. Nijedan mi nije ostavio bogzna kakav utisak. Onda je morao da me demantuje i snimio je Anoru. Ovo je prvi film Šona Bejkera koji mi se izuzetno svideo i koji bih mogao da pogledam ponovo, svi ostali su bili samo za jedno gledanje. Meni je to jedan od znakova. Zanimljiva priča, još zanimljiviji likovi, ima humora ali i gorčine. Miki Medison je pokidala, dok su i drugi neverovatno dobri u svojim ulogama. Mark Eidelstain i Jurij Borisov izvanredni, dok me je Karen Karagulian oduševio i svojom briljantnošću podsetio na Pitera Selersa u najboljem izdanju. Film je dobio Zlatnu palmu u Kanu, što meni ništa ne znači, ali primetio sam da je bolji od gomile prethodnih dobitnika. Ovo je najkomunikativniji Bejkerov film i uživao sam u bioskopskoj sali.
Neki filmovi ne žure da vam otkriju da su loši, saznate to na polovini ili samom kraju. Neki od samog početka imaju "lošu krvnu sliku". Za ovaj važi ova druga dijagnoza. Izdržao sam četrdesetak minuta i sve vreme se pitao zašto gubim vreme.
Smrtonosna družina - Sem Pekinpo (1961)
Prvi film Sema Pekinpoa samo najavljuje jednog od najvećih filmmejkera američkog filma. Niskobudžetni vestern sa Brajanom Kejtom, Morin O'Harom, Stivom Kokranom, pored nekih mana, ima i vidljive obrise poetike i stila koji su se kasnije kod Pekinpoa razvili u nešto veličanstveno, kada je napustio obrasce klasičnog vesterna. Ovde je još uvek bio direktni učenik Bada Betikera.
Pobuna u bloku 11 - Don Zigel (1954)
Jedan od onih filmskih dragulja koji su postavili temelj "zatvorskim filmovima". Zigel se ovim delom etablirao kao jedan od vodećih iz violentne struje B filma. Novogodišnji bioskop je pitanje mentalne higijene, ne prepuštajte ništa slučaju jer slobodnog vremena je malo.
Crvene sobe - Paskal Plante (Kanada) 2023
Jako dobar i zanimljiv film koji je počeo kao sudska drama, a potom se pretvorio u triler hororične atmosfere koji me je odveo u mračni svet internet podzemlja. Inteligentno, jezivo i do samog kraja nepredvidivo.
Plodovi gneva - Džon Ford (SAD) 1940
Džon Ford je voleo roman Džona Stajnbeka. Stajnbeku su zbog ovog romana pretili smrću. Džon Ford je tu video nepravdu, a osim toga sve ga je podsetilo na Irsku u kojoj su njegovi preci umirali od gladi, a u tom umiranju im svesrdno pomogla britanska kruna. To je bilo dovoljno da za studio Derila F. Zanuka snimi ovaj veliki film koji se i danas smatra jednim od najznačajnijih američkih filmova svih vremena.
Priča o porodici iz Oklahome, koja zbog peščane oluje poznate kao Dust Bowl, koja im je uništavala posede, a potom ih zbog dugova oduzimali bankari, kreće u Kaliforniju u potragu za novim životom i obećanjima koja im je nudio divljački neobuzdani kapitalizam iz vremena Velike depresije. Tom Džoad, fiktivni lik kojeg ovde igra Henri Fonda je postao simbol jednog vremena i borbe za socijalnu pravdu i ljudsko dostojanstvo. Vudi Gatri je napisao pesmu inspirisanu njegovim likom. Brus Springstin je snimio remek-delo od albuma „The Ghost of Tom Joad“. Pored sjajnog Henrija Fonde, mamu Džoad je odigrala Džejn Darvel, karakterna glumica koja je izgledala kao svaka druga majka-baka, koje smo nekada imali u komšiluku, u široj ili užoj porodici, a koje su svojom snagom i brižnošću ulivale sigurnost čak i kada su vremena bila teška. Fotografija Grega Tolanda je genijalna, tako da mnogi kadrovi ulaze u neke od najznačajnijih u istoriji kinematografije. Zbog ovakvih filmova, treba se češće vraćati u prošlost, da bi mogli jasnije da hodamo ka budućnosti.
Matinee – Džo Dante (SAD) 1993
Džo Dante je bio pravi rediteljski izbor za priču o Vilijemu Kaslu (u filmu preimenovanom u Lorens Vuzli) kojeg je odigrao fenomenalni Džon Gudmen. Ko nije polovinom osamdesetih išao u bioskop da gleda Danteove „Gremline“, i to dva puta u toku jednog dana i još jednom sutradan, taj nije mogao nikada da shvati lepotu bioskopskog filma. Zato je osuđen na večno bauljanje po blještavim festivalskim salama u kojima se prikazuju filmovi za intelektualni establišment i one koji se tako osećaju.
Matinee je jedna neodoljivo šarmantna komedija, začinjena melodramskom filmofilskom magijom, koja se odigrava u Ki Vestu početkom šezdesetih godina. Dok se u pozadini odvija drama sa Kubom i Invazijom u Zalivu svinja, glavni junaci, klinci iz grada, dočekuju Loresa Vuzlija, kralja treš horora, odnosno Vilijema Kasla, koji im u gradskom bioskopu premijerno pušta svoj novi film strave i užasa o „Čoveku mravu“.
HERE – Robert Zemeckis (2024)
Veliki majstor žanrovskog komercijalnog filma, snimio je ovog puta nešto za svoju dušu. S obzirom da je sada u godinama kada čovek ima višak mudrosti i životnog iskustva, bio je red je da prozbori nešto i o smislu života, i to iz ugla na koji njegovi fanovi nisu navikli. Ovo je film o prolaznosti, izneverenim snovima, zbirka malih trenutaka u životu četiri (malo)građanskih porodica koje su živele u različitim vremenskim periodima u jednoj kući u Pensilvaniji, u vremenskom periodu dužem od sto godina. Sve se mahom odigrava u jednoj sobi, ispred statične kamere, sa pogledom na kuću vanbračnog sina Bendžamena Frenklina, a centralna priča se odnosi na porodicu Ričarda (Tom Henks) i Margaret (Robin Rajt), kao i Ričardove roditelje (Pol Betani I Keli Rajli). Ne neki način me je podsetio na “Drvo života” Terensa Malika, ali je žanrovski melodrama i znatno je komunikativniji uprkos nekonvencionalnom narativnom modelu. Ono što je najvažnije, Bob Zemekis je igrao na emociju više nego na intelekt, što ne znači da film nije inteligentan, naprotiv. Scenarista Erik Rot je sa Zemekisom već radio na Forestu Gampu, tako da se i u ovaj projekat pored Rota uključio drugi deo ekipe sa filma Forest Gamp. Glumci su zaista fenomenalni. Tom Henks i Robin Rajt kao stari partneri briljantno nose film, ali Pol Betani odskače sa svojom ulogom ćaleta alkosa i depresivca, u kojoj je potpuno neverovatan. Ovo je dobar film koji vredi pogledati i uopšte mi nije jasno zašto su neki kritičari šiljili plajvaz na Zemekisu.
Нема коментара:
Постави коментар