U ponoćni čas

Kada sam kao tinejdžer odgledao Parkerov fenomenalni film “Komitmentsi” potpuno sam odlepio za soul muzikom. Imao sam dobru podlogu jer sam već bio navučen na blues, u country sam se uveliko kleo, tako da mi je u životu falila ta famozna treća sestra ukorenjene američke muzike. Počeo sam polako da otkrivam jedan sanjalački svet najlepšeg perioda popularne muzike koji je uobličen i predstavljen čovečanstvu početkom šezdesetih godina u čuvenom Stax Recordsu, jednom od simbola grada Memfisa u Tenesiju. Na našim prostorima soul još uvek živi zahvaljujući filmskom montažeru, kritičaru i velikom poznavaocu abecede crne muzike, Goranu Terziću, čiju radijsku emisiju “Originalni soul rečnik” (B92) već godinama slušam sa izraženim hedonističkim uzbuđenjem.

Preko mnogih velikih imena, koje sam manje više čuo i ranije, došao sam do Vilsona Piketa. Bilo je to kapiranje na prvu loptu. Svaka čast Otisu Redingu i Džejmsu Braunu, duboki naklon Solomonu Barku, respekt za Ajka Tarnera, ali moj prvi čova iz soul priče je Vilson Piket. Zahvaljujući Ircima koji sviraju soul došao sam do hrapavog mesijanskog vokala rođenog u Alabami 1941.godine, čije pesme su od početka devedesetih do danas sastavni deo mog životnog soundtracka. Neke su dobre, neke odlične, a neke savršene. Kada je pevao tuđe pesme, umeo je da ih interpretira na način koji bi vas doveo u dilemu, odnosno preispitivanje, da li je bolji cover ili original. Jedan od takvih primera je obrada pesme “Hey Jude” gde je gitaru svirao veliki Duejn Alman. Osim Almana sa Piketom je svirao i Hendriks, tako da je njegov uticaj na rokenrol bio mnogo veći nego što se mislilo.

Piket je rođen u siromašnoj porodici od jedanaestoro dece i prošao je trnovit životni put do vrha sa brojnim usponima i padovima, baš kao i mnoge rokenrol-soul-blues-country legende njegovog kalibra. Bio je sklon porocima i umeo je često da se potuče. Voleo je žene, alkohol, droge. Robijao godinu dana. Ostavio za sobom neprocenjive ploče. Umro 2006. godine od srčanog udara.

Pesme Vilsona Piketa ne mogu promeniti svet, ali mogu promeniti čoveka i pomoći mu da artikuliše svoja osećanja. Verujte mi, ima nečeg božanskog u soul muzici.

Zaseda - Živojin Pavlović (1969)

Žika Pavlović kao filmski autor pripadao je generaciji koja šezdesetih godina nije mogla da podnese ispranu dogmatsku kinematografiju Jugoslavije, krajnje provincijsku i diletantsku, čiji su stvaraoci mahom bili ideološki kulturni radnici ponikli iz NOB-a. Kao reakcija na takvo stanje u Kinoteci Beograd ponikla je jedna nova generacija autora koji su išli u korak sa savremenim strujanjima u svetskom i evropskom filmu i koja je domaćem filmu ostavila u nasledstvo crni talas, koji i sa današnje vremenske distance predstavlja jedan od najznačajnijih pokreta u istoriji domaće kinematografije.

Pavlovićev film “Zaseda” je jedan od bisera crnog talasa za koji, bez mnogo razmišljanja, možemo reći da je jedan od najvećih udara na revoluciju i floskule NOB-a. Žika Pavlović se kroz ceo svoj opus bavio preispitivanjem takozvanih “velikih priča” i blatom iz kojeg smo svi potekli. Nekada je to radio odlično, nekada kao genije, gotovo nikada kao stvaralac osrednjih potencijala. Čitajući ranije Pavlovićeve dnevnike znao sam da je kao mladić bio očaran španskim građanskim ratom i revolucionarnim idejama, ali je ubrzo shvatio da postoji druga strana medalje iza koje posle cele priče ostaju samo lihvari revolucije.

Ive Vrana (Ivica Vidović) je zapravo alter ego Pavlovićevog mladalačkog ideala, inkarnacija iluzije mladog čoveka o lepoti i velični revolucije , koja u sudaru sa životom doživljava poraz. Pavlović svedoči da je život u revoluciji pulsiranje magme koju ne predstavljaju samo Jotić (Slobodan Aligrudić), kapetan Ozne, Zastavnik Zeka (Severin Bjelić) i pridobijena kći “domaćeg izdajnika” (Milena Dravić) već i seljaštvo koje je okrenuto i četnicima i partizanima, u zavisnosti od toga kako vetar duva. Ive Vrana je tragičan lik koji iskreno veruje u preporod, ali ga stvarnost odvodi na blatnjavu livadu gde ga čekaju ideološki saborci koji će tom prilikom odbraniti sopstveni biološki konformizam. Ono što mi i danas odzvanja u glavi reči su razočaranog Ive Vrane koje i sam ponavljam često poslednjih 12 godina : “Majku vam seljačku, i vi ste mi revolucija!”

Dve obrade umesto čestitke

Hvala legendarnom britanskom bendu. Marš na Drinu je komponovao Stanislav Binički i u pitanju je jedna od najznačajnijih srpskih kompozicija ikada.



Hvala Džoniju za izvedbu najlepše srpske balade.

The Boondock Saints / Pravednici - režija: Troj Dafi (1999)

Ako uzmemo u obzir istorijsku činjenicu da su Skordisci, staro keltsko pleme, osnovali grad na mestu današnjeg Beograda, nazvavši ga Singidunos, onda nije nimalo čudno to što je mentalitet braće MakManus veoma sličan mentalitetu braće Crepuljarević čiji je deda u Singidunos (kasnije Singidunum) stigao trbuhom za kruhom iz ercovskog kraja. Hoću reći da i jedne i druge krasi zadivljujuće ludilo.

Ko su zapravo braća MakManus? Kada biste ih znali verovatno ih ne biste zvali na rođendan, ali bi rado sa njima delili šank i cepali viski sa pivom, makar jedno veče. Zanimljivi mladići. Ludi (ko) Irci . Dakle, to su braća Konor i Marfi koja žive poluklošarski - hardvorkerski život u Bostonu. Preko dana rade u lokalnoj klanici, uveče su u pabu, a nedeljom kao uzorni vernici na crkvenoj misi. Posle jednog sukoba sa ruskim mafijašima postaju slučajni heroji i njihov život kreće jednom adrenalinskom putanjom, sa dobrom pucačinom, tabanjem, zanimljivim situacijama, vrhunski izbrušenim humorom i gomilom sjajnih likova. Jedan od tih zanimljivijih likova je i FBI agent Pol Smeker (Viljem Defo) koji im sve vreme diše za vratom, a čiji karakter ne želim ovom prilikom previše da otkrivam, jer bi spojlerisanje u tom smeru narušilo magiju prvog gledanja. S obzirom da je film iz 1999. godine i verovatno su ga mnogi odgledali, prosto mi nije jasno kako je uspeo da mi promakne, kada sam ovakve poslastice u to vreme gutao kao ludak.

Film je režirao Troj Dafi, dok su glavne uloge odigrali Šon Patrik Fleneri, Norman Ridus i odlični Dejvid Dela Roko. Naravno, poseban kuriozitet u filmu predstavlja i pojavljivanje porno legende Rona Džeremija u ulozi perverznog krimosa.

Ako volite dobre akcione filmove i niste skloni intelektualnom snobizmu, odgledajte ovaj film obavezno. U suprotnom, potražite nešto drugo ili idite u pozorište. Ja u svakom slučaju ostajem kod kuće ispred dragog mi monitora.

Pet idealnih pesama za Badnje veče (lični izbor)

ŽIVELI!

Kako su me ukrali Nemci - Miša Radivojević (2011)

“Kako su me ukrali Nemci” je jedini domaći film koji sam prethodne godine zaista poželeo da odgledam. Ako postoji neki filmski reditelj na ovim prostorima u kojeg još uvek imam poverenja, mogu mirne duše reći da je to jedino Miša Radivojević. Imao je i on svojih padova, posle kojih su mnogi mislili da je došao kraj, ali se “Buđenjem iz mrtvih” toliko uzdigao i uspeo da demantuje sve filmofilske skeptike.

Njegov najnoviji film “Kako su me ukrali Nemci” je potresna i dirljiva autobiografska drama koja služi na čast savremenom srpskom filmu. Iako je sam rediteljski postupak poprilično konzervativan (stara škola), tematika koju obrađuje je vanvremenska i univerzalna. Autor se, kao u većini svojih filmova, bavi čovekom i njegovim emocijama. Tačnije, Radivojević je jedini autor sa ovog prostora koji se najpreciznije bavi položajem intelektualca u svetu i njegovom odnosu prema svemu što ga okružuje, bilo da je on novinar Aleksandar (Kvar), student medicine Slobodan Milošević (Dečko koji obećava), pijanista Radoš (Živeti kao sav normalan svet), novinarka Una i univerzitetski profesor Mišel Babić (Una), pisac (Uvod u drugi život) ili bezimeni Svetozar Cvetković (Odbačen). U “Nemcima” je autorov alter ego pisac scenarija Aleksa kojem se zgadio svet i koji, kao i svaki pravi mizantrop živi van civilizacije. Aleksa svoj život pripoveda maloj devojčici čija je majka bila kurva, a koja je kao siroče igrom slučaja ili namere (kako se uzme) ostavljena pred Aleksina vrata. Aleksa joj priča o sebi, o svom detinjstvu provedenom u jednoj varoši Zapadne Srbije za vreme okupacije, uz majku Skojevku kojoj je sve na svetu bilo važnije od porodice. Ideologija joj je bila draža od sopstvenog deteta i kako sam lik kaže “mislila je da zavodi, a u svemu je bila zavedena.” Jedini čovek koji posvećuje vreme malom Aleksi i koji uspeva da mu pruži dovoljno topline i ljubavi je oficir Vermahta, kojeg su smestili u domaćinstvo Aleksine porodice. Između njih dvojice se rađa poseban odnos. U filmu su sjajne uloge napravili Jelena Đokić, Miki Krstović, Douglas Henshall i Dara Džokić. Svetozar Cvetković se samo preselio iz prethodnih Radivojevićevih filmova u ovaj, dok su ostali glumci odradili svoj posao prema pravilima zanata (pošteno i bez preteranog isticanja) a sve prema potrebi priče.

Poezija ranog osećanja sveta, viđena očima malog Alekse, ostavila je rane izazvane odbačenošću, ali su te rane uticale na rađanje jednog vrsnog umetnika i upravo su opevane u ovom ličnom filmu Miše Radivojevića. Osim toga Radivojević je još jednom pokazao mladim kolegama kako se sa malo para može snimiti vrhunski film.

Generation P - Victor Ginzburg (2011)

Kada sam se 2004. godine prvi put susreo sa prozom Viktora Peljevina , posle prvih pedest stranica shvatio sam da u rukama držim knjigu jednog sjajnog pisca o kojem će se tek pričati na ovim prostorima. Bio sam u pravu. Peljevin je pored Uelbeka i Ostera jedan od najprevođenijih i najpopularnijih pop pisaca na ovim prostorima. Uzgred, prva njegova knjiga koja mi je dopala šaka je zapravo “Generacija P” u izdanju Platoa. Posle toga sam potražio neke njegove druge knjige i ubrzo sklopismo tajni savez.

“Generaciju P” je prošle godine uspešno filmovao ruski reditelj Victor Ginzburg, školovan u New Yorku, a inače poznat kao reditelj muzičkih spotova, koji je radio sa Pat Benatar, Belindom Carlisle, Jodie Watley, Lou Reedom, Robbie Robertsonom i grupom Gorky Park. “Generation P” je njegov prvi igrani film kojim se pored Balabanova i pokojnog Bodrova Juniora, upisao među najznačajnije stvaraoce Novog ruskog filma.

Nekada je u Rusiji živela bezbrižna mlada generacija, koja se osmehnula letu, moru i suncu – I odabrala “pepsi”. Razlog je ležao u činjenici da su ideolozi SSSR-a smatrali da postoji samo jedna istina i u skladu sa levičarskim oreolom pepsi kole, generacija P koja je odrastala krajem sedamdesetih i osamdesetih, izabrala je pepsi, isto onako kao što su njihovihi roditelji izabrali Brežnjeva. Glavni junak je Vavilen Tatarski, sjebani student književnosti, koji posle pada komunizma napušta studije i počinje da radi na trafici koju drže čečenski mafijaši na nekom moskovskom buvljaku. Vavilen u skladu sa vremenom i geografskim područjem na kojem živi, izgleda kao i svaki fan grupe Def Leppard ili Mötley Crüe iz zemalja istočnog bloka s kraja osamdesetih. Ubrzo, zagazivši u devedesete, Vavilen Tatarski se transformiše posle slučajnog susreta sa starim prijateljem koji ga uvodi u svet marketinga. Počinje da radi kao kopirajter reklama za proizvode sa zapada za rusko tržište. Od običnog buvljačkog trafikanata gde je radio kao deo plebsa, dobija ulaznicu za ložu pakla tranzicione Rusije. Od tada pa do kraja počinje spektakularana kokainska – LSD satira posle koje nijedna ideologija više nema alibi. “Generation P” je jedan od onih pametnih i ironičnih filmova, koji se lako mogu prihvatiti kao kult. Naravno, o tome će odlučiti generacije rođene devedesetih.

Ovaj film naravno nije za one rusofile koji još uvek sanjaju ruske stepe, kozake, babuške i kazačok. Mada, moram da priznam da bih voleo da vidim njihov izraz lica dok gledaju Generaciju P.