среда, 04. јануар 2012.

Kako su me ukrali Nemci - Miša Radivojević (2011)


“Kako su me ukrali Nemci” je jedini domaći film koji sam prethodne godine zaista poželeo da odgledam. Ako postoji neki filmski reditelj na ovim prostorima u kojeg još uvek imam poverenja, mogu mirne duše reći da je to jedino Miša Radivojević. Imao je i on svojih padova, posle kojih su mnogi mislili da je došao kraj, ali se “Buđenjem iz mrtvih” toliko uzdigao i uspeo da demantuje sve filmofilske skeptike.


Njegov najnoviji film “Kako su me ukrali Nemci” je potresna i dirljiva autobiografska drama koja služi na čast savremenom srpskom filmu. Iako je sam rediteljski postupak poprilično konzervativan (stara škola), tematika koju obrađuje je vanvremenska i univerzalna. Autor se, kao u većini svojih filmova, bavi čovekom i njegovim emocijama. Tačnije, Radivojević je jedini autor sa ovog prostora koji se najpreciznije bavi položajem intelektualca u svetu i njegovom odnosu prema svemu što ga okružuje, bilo da je on novinar Aleksandar (Kvar), student medicine Slobodan Milošević (Dečko koji obećava), pijanista Radoš (Živeti kao sav normalan svet), novinarka Una i univerzitetski profesor Mišel Babić (Una), pisac (Uvod u drugi život) ili bezimeni Svetozar Cvetković (Odbačen). U “Nemcima” je autorov alter ego pisac scenarija Aleksa kojem se zgadio svet i koji, kao i svaki pravi mizantrop živi van civilizacije. Aleksa svoj život pripoveda maloj devojčici čija je majka bila kurva, a koja je kao siroče igrom slučaja ili namere (kako se uzme) ostavljena pred Aleksina vrata. Aleksa joj priča o sebi, o svom detinjstvu provedenom u jednoj varoši Zapadne Srbije za vreme okupacije, uz majku Skojevku kojoj je sve na svetu bilo važnije od porodice. Ideologija joj je bila draža od sopstvenog deteta i kako sam lik kaže “mislila je da zavodi, a u svemu je bila zavedena.” Jedini čovek koji posvećuje vreme malom Aleksi i koji uspeva da mu pruži dovoljno topline i ljubavi je oficir Vermahta, kojeg su smestili u domaćinstvo Aleksine porodice. Između njih dvojice se rađa poseban odnos. U filmu su sjajne uloge napravili Jelena Đokić, Miki Krstović, Douglas Henshall i Dara Džokić. Svetozar Cvetković se samo preselio iz prethodnih Radivojevićevih filmova u ovaj, dok su ostali glumci odradili svoj posao prema pravilima zanata (pošteno i bez preteranog isticanja) a sve prema potrebi priče.


Poezija ranog osećanja sveta, viđena očima malog Alekse, ostavila je rane izazvane odbačenošću, ali su te rane uticale na rađanje jednog vrsnog umetnika i upravo su opevane u ovom ličnom filmu Miše Radivojevića. Osim toga Radivojević je još jednom pokazao mladim kolegama kako se sa malo para može snimiti vrhunski film.




3 коментара:

  1. A Zilnik :)?

    Salim se, volim Misu Radivojevica, ovo nisam pogledao, gledacu negde kad budem slobodan, nadam se da nece nestati sa bioskopskih repertoara. Ranije je i RTS pustao ciklus njegovih filmova. Decko koji obecava mi je jedan od najdrazih domacih filmova.

    Jedan od retkih nerezimskih umetnika :)

    ОдговориИзбриши
  2. Žilnik je takođe pravio odlične filmove ali on je autor sasvim drugačijeg stila. Mnogo mi je bliži Radivojević. :) Uz Radivojevića idu Žika Pavlović, Kokan Rakonjac, Đorđe Kadijević, Jovan Jovanović i Slobodan Šijan.

    ОдговориИзбриши
  3. Svaki umjetnik nekada pripada nekom rezimu. Kao i svaki covjek, uostalom. Tako da ta podjela tesko "drzi vodu". Mihalkov je npr. "rezilmlija",ali je napravio niz remek djela. Ovdje fali Aleksandar Petrovic i jos neki, po mom ukusu, ali nije to sada vazno..Rakonjac je nazalost mnogim novim narastajima sasvim nepoznat. Ne bi bilo lose s da neko ko zna njegov opus nesto o tome napise. Mozda domacin?

    ОдговориИзбриши