субота, 02. мај 2009.

GRAD IZOBILJA (1972) - DŽON HJUSTON



Režija: Džon Hjuston

Ul:Stejsi Kič, Džef Bridžis, Suzan Tajrel...

Džon Hjuston je bio pionir dvadesetog veka i mitska harizma čije je delo ostavljeno čovečanstvu da iz njega izvlači alhemijsku srž za kojom su tragali mnogi umetnici od pamtiveka. Za mene je uvek bio Džems Džojs sa kaubojskim šeširom, što bi ga bliže moglo odrediti kao intelektualca sa izraženim osećajem za akciju i avanturistu većeg i od samog Ernesta Hemingveja.

Rodjeni Amerikanac irskog porekla (5.avgust 1906 godine) iz Nevade, država Misuri.Snimio je 36 filmova(kao reditelj), ženio se pet puta, saradjivao sa puno zanimljivih ličnosti, više puta lupio glavom o zid, tražio Ameriku van Amerike (slično Orsonu Velsu), učestvovao u mnogim ljubavnim aferama, voleo konje, viski i cigarete, i što je najzanimljivije uspeo je da filmskim jezikom pročita na podjednako genijalan način kako Hemeta, Travena i Melvila, tako i Džemsa Džojsa u svom testamentarnom remek delu „Mrtvi“.No, da ne bih sada upadao u digresije (jer pomen svakog filma i bilo koje od gore pomenutih ličnosti zaslužuje zasebne stranice), moja osnovna namera je bila da u ovoj priči skrenem pažnju na jedan Hjustonov film koji je nekako nepravedno zapostavljen, a po mom mišljenju, i mišljenju mnogih filmofila, predstavlja delo koje zaslužuje visoko mesto u pantenonu filmske umetnosti.Reč je o filmu „Grad izobilja“ iz 1972.godine kojim je Hjuston ispričao priču o ljudima koji su unapred osuđeni na poraz. Balada o White trash likovima koje je još Vudi Gatri opevao u svojim pesmama, o kojima su nadahnuto pisali Štajnbek i Karver. Priča o likovima koji nemaju ni prvu šansu, koji su pobeđeni pre no što startuju, a koji nikada ne prestaju da sanjaju. Fat City je izraz koji su jazz muzičari upotrebljavali da naznače uspeh sa velikim U.

Glavne ličnosti filma su dva boksera: Jedan stariji, pomalo trbušast, koji je imao svoj trenutak slave na ringu, ali čija je sledeća stanica deo grada gde žive beskućnici, i njegov mlađi parnjak koji kreće u istom smeru uprkos živom primeru pred očima. Najveći deo filma se doima kao sijaset preslikanih stranica iz nekog romana Čarlsa Bukovskog ili Džona Fantea , koji za eksterijer ima najbednije delove Stoktona, male otrcane hotele, prazne placeve između zgrada, belce i crnce koji sede na sanducima za pomorandže, male kockarnice gde su igrali u pet i deset centi, i pesmu Krisa Kristofersona "Help me make it trough the night" kao muzičku podlogu, koja kao luzerska himna još bolje opisuje navedeni ambijent i atmosferu priče.

Prema svedočenju Džona Hjustona i producenta Rej Starka, "Fat City" je doživeo velike pohvale od kritike i intelektualno orijentisnane publike, ali je na blagajnama doživeo potpuni fijasko. Hjuston je njegovu propast pripisao osećanju publike, koja je film smatrala isuviše tužnim, dok je Rej Stark do kraja ostao pri svojim tvrdnjama, da je to najbolji film koji je ikada proizveo.

Нема коментара:

Постави коментар