Kratka enciklopedija srpske duše

Ruski pisac Viktor Jerofejev ("Enciklopedija ruske duše", "Ruski cvetovi zla", "Dobri Staljin") je pre nekoliko godina gostovao na beogradskom Sajmu knjiga, posle čega je napisao "priču" o tom gostovanju. Majstor ironije je ovim tekstom uvredio intelektualce iz našeg sokaka, jer je u svom maniru, napisao tekst koji na pravi način oslikava mentalitet i stanje u društveno kulturološkoj kaljuzi na kojoj počiva neotradicionalistička-postkomunistička srpska kultura.

Jerofejev je nemilosrdan prema ljudskoj gluposti i licemerju na kojem počiva smehotresna rusofilija u Srba i srbofilija u Rusa. Osim toga, Jerofejev je verovatno čovek koji je na crnoj listi Vladimira Putina, KGB-a (ili već kako se danas zovu???) i svih ruskih tajkuna. Ko je pročitao makar jednu njegovu knjigu, zna o čemu pričam.

EVO TEKSTA:

Kratka enciklopedija srpske duše

Prošle nedelje krenula je nova serija casopisa Književnost (urednik Milovan Marčetić). Tekst ruskog pisca Viktora Jerofejeva, koji prenosimo iz Književnosti, bučno se prepričava u beogradskim literarnim krugovima.

Kako izgledamo u ocima ruskog brata: Viktor Jerofejev

Ako Vas zanima imaju li muskarci neku buducnost, pitajte Pavica, sedamdesettrogodisnjeg zivog klasika srpske knjizevnosti ruzicastih usana, rumenih obraza, zivahnih ociju i cela glatkog kao u mlade devojke. Bez ikakvih tragova zivota na tom celu, bas kao kod mlade devojke. Pristoji mu nacin na koji zmirka, a stvarno ume slatko da zmirka, i pri tom podseca na negovanog macka koji se upravo napio mleka. A Pavic je popio bas puno mleka: njegove se knjige citaju u celom svetu. Oblaci se isto kao sto zmirka, s ogromnim zadovoljstvom, ali pre svega drzi se reda: u restoranu lici na francuskog egzistencijalistu u bordo dzemperu, na beogradskim ulicama se, obucen u crnu koznu jaknu s podignutom kragom, osmehuje pastvi, blagosiljajuci vise hiljada lokalnih citalaca svojim autogramima, do kojih mogu doci i preko interneta. U restoranu nareduje kelneru, kao maleni princ, masuci malom rukom s lezernom kapricioznoscu:

- Mini, sta nam danas preporucujete?

Mini odlazi od naseg stola sa sjajnim manirima balkanskih kelnera, utegnute zadnjice, no na Mininom licu sija obozavanje koje oseca prema njemu i kao kelner i kao citatelj. Sedimo u samom centru kulturnog zivota Beograda: ispod nas je knjizara i internet kafe, s jedne strane Filozofski fakultet, s druge Filoloski.

- Tri puta sam zaboravljao ruski jezik - kaze Pavic, meko nizuci ruske reci. - Ucio sam ga za vreme nemacke okupacije. Nemci nam nisu zabranjivali da ucimo ruski, ali ni engleski. Ako ste zeleli, mogli ste uciti i jedan i drugi jezik.

Lako je meni s Pavicem: on se ocigledno ponosi time sto je prevazisao svoje obrazovanje, sebe samog, svoje visedecenijsko bavljenje i filozofijom i filologijom, iskoristivsi pri tom starogrcku i vizantijsku retoriku kao osnovu svog pisanja.

- Srodne kulture naucile su me zvucnosti reci - u Pavicevim ocima pojavljuje se lagana nadmenost. - Rec mora imati zvucenje.

- I kako to postizete?

Pavic nije glup. On sluti u mom pitanju daleku mogucnost zamke. Njegova nadmenost odmah prelazi u skromnost:

- U knjizevnosti postoji samo jedno pravilo: ne smetajte recima. S tim se morate sloziti. Kucamo se. Znam da je to pravilo tesko shvatiti, a jos teze ostvariti. Moje pominjanje Pavica u susretima s beogradskim studentima izazivalo je kiselu reakciju. Sudeci po tome, pravilo o kojem prica koristio je u svojim ranim pripovetkama, posle je dosla samo igra uma. Bog mi je svedok, nisam ekspert za Pavica. Ipak, on pocinje tankim glasom da mi deli komplimente, poredeci me s Mihailom Bulgakovim i Gombrovicem. Cutke zabijam glavu u svoj biftek. Vracam mu strelice. Govorimo o njegovom ogromnom uspehu u Rusiji. Pa naravno da je srecan zbog toga. I kakav je uostalom to Srbin koji ne voli Rusiju! Jos nisam upoznao takvog Srbina. Nisam jos ni stigao u Beograd, a vec su mi sa svih strana pricali o tome kako vole Ruse. Posle drugih evropskih drzava, gde po restoranima budno motre na tebe s takvim podozrenjem kao da ocekuju da svakog casa hitro maznes salvetu, escajg ili pepeljaru, brckati se u bazenu srpske ljubavi - na to se covek stvarno mora navici. Prvo pomislis, tipicno ruski: Sta hoce od mene? Ali onda shvatis - nece bas nista, oni te samo vole pa vole, sve vreme, potpuno nekoristoljubivo, pominjuci i kad treba i kad ne treba Dostojevskog i Crvenu armiju. Oni su jos ubedeni da smo mi oslobodioci, njihovi spasioci, i ne obaziru se mnogo na prljave zavese koje vijore na vetru, provirujuci kroz razbijene prozore zgrade Generalstaba, unistene u americkom bombardovanju.

- Dobro je kada ne znas kako se zove predsednik drzave u kojoj zivis – kaze Pavic. Mozebiti da se njegova mastanja ostvaruju. Srbi su tu nalik Rusima: prema realnosti se ponasaju s divljenja vrednom ravnodusnoscu. Pricaju mi kako su za vreme bombardovanja u pocetku isli u sklonista, a zatim su se ulenjili i prestali da odlaze, samo su lezali u krevetu i slusali kako zavijaju sirene. Stalno sam ih zapitkivao otkud tolika mrznja izmedu Srba i Hrvata, zasto je toliko ljudi izginulo za vreme rata, a oni su mi nesto objasnjavali, gnjurajuci po istoriji, a onda bi im paznju skrenula neka sitnica i bilo je nemoguce vratiti ih na prethodni razgovor. Jedna od mojih srpskih prevoditeljica, vatreno zaljubljena u Ruse, uopste prava dama, vrlo erotizovanog senzibiliteta, umiljato mi je pricala o tome kako su Srbi voleli crvenoarmejce, ali malo-pomalo prica se svela na to da su ih Srbi hranili, i cime su ih hranili, i kako su ruski vojnici pitali njenu baku ima li u njenoj kuci neka devojka. Buduca mama moje prevoditeljice skrivala se od oslobodilaca u podrumu, i posto je ruski vojnici koji su pitali za nju nisu pronasli, a mozda je i nisu trazili, poklonili su baki tek tako, iz ciste slovenske darezljivosti, odoru pravoslavnog svestenika, sve sa njegovom kosom zalepljenom za odoru.

- Znaci, mamu ipak nisu silovali - poradovah se ja.

Ona se zamislila.

- Nisu. Ali su zato silovali tatu.

- Kako tatu?

- Eto tako.

- Kako silovali? - u neverici sam zapitao, ne mogavsi da poverujem u toliku seksualnu nepravovernost pripadnika Crvene armije.

- U straznjicu. Tata je tada imao osamnaest godina. Ipak, nista od svega toga nije moglo uticati na ljubav prema Rusima, i nije uticalo, i nece. Ali zato je odnos Srba prema Amerikancima, s kojima su igrali igru koja se zvala SMART WAR, krajnje suzdrzan: tudinska kultura.

- Mi smo poslednji marksisti na svetu - kaze prevoditeljica. - Zato i ispastamo. Oni, marksisti, sada jos samo u Madarsku mogu da putuju bez vize. Cak i ako zele u Zagreb, na vizu moraju da cekaju petnaest dana. U Beogradu je pocela da pada kisa. Dugi redovi otegli se pred ambasadama. Rastadosmo se s Pavicem vrlo prijateljski. Bez obzira na svu svoju zarumenjenost, ipak je sebe nekoliko puta razborito nazvao starcem.

- Uzalud je to sto radite - rekoh mu.

Trgao se, oprezno, osluskujuci. Svi pisci boluju od tastine, to je profesionalna bolest.

- Zasto?

- Sta god izabrali, gubimo - izgovorio sam frazu koja je pre francuska, nego slovenska. Slozio se klimnuvsi glavom. Sto sam ga vise posmatrao to sam bolje razumevao stav Srbije prema Evropi, ali morao sam da se oprostim od Pavica jer se odjednom sve uskomesalo i ja se nadoh licem u lice sa balkanskim fantomom Kusturicom. Tacnije receno: ovo sto je sledilo i za Kusturicu je previse. Beograd je ofucan. Ofucan je na svim zamislivim i nezamislim mestima. Na ofucanim zidovima ispisane su prostote koje moze da razume svaki Rus, sve i da nista ne zna o srpskom jeziku. Ofucani su taksiji cija se vrata zatvaraju i otvaraju na potpuno ruski nacin. Ofucane su jakne i kisobrani.

- Gde si kupila te karirane pantalone? - vrlo zainteresovano pitao je moj vodic drugu moju prevoditeljicu.

- Donela mi ih je drugarica iz Nemacke.

Kako mi je to poznato. Kod nas je juce ili, mozebiti sutra, a kod njih - danas. Hotel u kojem sam bio smesten pravi je primer ruine preostale iz vremena "vesele" socijalisticke arhitekture, sa rasklimatanim krevetima, madracima, lampama, hodnicima, doruckom, podovima i tim vecito zapaljenim smrdljivim cigaretama sluzbenika. Kao da citav Beograd, koji je u mislima sovjetske liberalne inteligencije bio sinonim za slobodan grad, lici na lutku kojoj su otkinuli glavu. Pocelo je jos u Seremetjevu, kada sam video sta se dogada u jugoslovenskom avionu. Sve je bilo puno torbi, kao kod Babelja. Putnici u avionu sedeli su na balama robe. Kolena su im udarala u zube. Samo sto je avion dodirnuo beogradsku pistu, svi su skocili i poceli da guraju jedni druge paketima i torbama, uvezanim kanapom. Postoje samo dve zemlje na svetu u kojima stjuardese nisu u stanju da obuzdaju taj "pravedni" torbarski bunt putnika: mi i oni, srodne duse.

- Nisam sigurna da li ce direktor nase izdavacke kuce moci danas da vas primi - rekla mi je prevoditeljica (u kariranim pantalonama) jos na aerodromu. - On je vrlo zauzet. Obecao je da ce pokusati da odvoji barem pola sata. On je predsednik Udruzenja srpskih izdavaca. A znate i sami, Sajam knjiga je.

"Znate i sami?" Ponovo sam se osetio kao kod kuce.

Te veceri se ispostavilo da je moja knjiga, zbog koje sam i doputovao, jos uvek u stampariji i neizvesno je kada ce biti gotova. Mogao sam odmah da se vratim za Moskvu, ali umesto da napravim skandal resio sam da nesto pojedem. Jeo sam sa ostalim sluzbenicima u sedistu kompanije Mikija, tehnickog urednika, koji jos nije odstampao moju knjigu. Bio je pijan kada smo se upoznali, ali se za stolom, dok smo jeli, malo otreznio, da bi se zatim brze-bolje ponovo napio i, polozivsi glavu na sto, zapevao nekakve srpske pesme. Drugi sluzbenici izdavacke kuce nisu obracali paznju na njega. I sami su prilicno pili i sto su vise pili sve su vise paznje obracali na kelnericu, nezno joj tepajuci "dusice" i grleci je oko struka, kao ruski delegati na sluzbenom putovanju. Grljenje kelnerice oko struka bilo je u punom jeku kada se konacno pojavio i sam direktor, glavom i bradom. Bio je tresten pijan, izljubismo se, kao najrodeniji, i ne prode ni pet minuta a mi smo vec pricali o vecnim pitanjima. Najpre smo pricali o tome sta je bolje - sljivovica ili votka. Potom se poveo razgovor o karamazovskim temama. Direktor, koji je vino, pivo i sljivovicu najpre pio odvojeno, a potom sve cesce istovremeno, rece mi da je svemu na ovom svetu Bog odredio mesto. Tako je kriminalac, po Bozjoj zamisli - kriminalac. Takva mu je sudbina. Eto, on je na primer direktor, i jos uz to zgodan muskarac. Zar ne? Zagladio je rascupanu kosu. Pa, da, naravno, potvrdio sam. A sudbina je kukuruza – da bude kukuruz. Miki je pevao srpske pesme. Rekao sam:

- A sta cemo sa slobodom volje?

- Kakva sloboda volje kod kukuruza? - podsmehnuo mi se direktor.

- Pa, mozda postoji neka razlika izmedu kukuruza i coveka? - dubokoumno sam primetio.

Direktor se s tim nije slagao. On nije video nikakvu razliku izmedu coveka i kukuruza, a s obzirom na to da je on ipak predsednik Udruzenja srpskih izdavaca, ko sam ja da mu protivrecim. Pricali smo jos, ni manje ni vise, tri sata, i sve to vreme "dusica" je stavljala na sto flase pica i hranu, zbog cega je bila nagradivana blagim sljapkanjem po straznjici. Svidalo joj se to: pa sam direktor ju je sljapkao po zadnjici. Bila je lepa. Svi su bili dobro raspolozeni. Miki je odjednom prestao da peva i cutke je i nepoverljivo zurio oko sebe. Direktor ga je odvukao u toalet, i nije ih bilo citav sat - nemam pojma sta su tamo radili. Kada su se vratili, direktor mi rece neka slobodno pijem koliko god mogu. Zatrazio sam da krenemo. Izasli smo na ulicu. Na moje zaprepascenje, direktor je seo za volan. Bio je toliko pijan da je isprva samo dugo zurio u volan, pokusavajuci da shvati cemu sluzi. Poznajem mnogo izdavaca, ali nikada me nijedan od njih, nigde na svetu, nije vozio u takvom stanju. Miki je zapevao i mi krenusmo u nocnu voznju kroz Beograd. Bilo je to opasno putovanje. "Za svaki slucaj sam upitao: "Sta ako nas zaustavi policija?"

- Upucace me - sa sigurnoscu je izjavio direktor.

Ulice u Beogradu nisu tako siroke kao u Moskvi. Vozili smo se desno, pa levo, i najverovatnije smo podsecali na one automobilcice na vasaru kojima se mozete sudarati, smejati se i voziti dalje. Konacno smo stigli do kruznog trga na kojem se nalazio i moj "hotel", i direktor je izjavio da poziva mene, Mikija i jos jednog prijatelja da budemo gosti njegove zene i njega. Ukratko, da dodemo kod njega i nastavimo razgovor o kukuruzu. Dok sam ja razmisljao o tom predlogu, kola su bez prestanka kruzila oko trga, sve brze i brze. Na kraju smo se zakucali u leju s gladiolama, i pogazivsi nekoliko crvenih cvetova, zaustavili se, udarivsi malo glavama o sofersajbnu. Onda sam ja otisao u hotel da spavam.

Sutradan, na Sajmu knjiga upoznao sam direktora izdavacke kuce. Bilo mu je drago sto sam doputovao iz Moskve i srdacno se raspitivao kako sam proveo prethodno vece. Na moju srecu, Miki je, ociju crvenih kao gladiole, doneo paket mojih tek odstampanih knjiga. Moj vodic Zoran, koji se predstavljao kao trezvenjak, obecao mi je da ce drzati situaciju pod kontrolom. Nakon sto sam svim novinarima koji su to zeleli dao intervjue, ljudi iz izdavacke kuce pozvali su me na rucak u restoran na vodi. Prisutni su bili: Miki sa zenom, trezvenjak Zoran, dvojica nazoviknjizevnika Francuza iz Liona (u odelima tako pod konac da verovatno mogu da ih nose sako skribomani), Norvezanin koji je bio pokrovitelj Sajma, i ja. Restoran je bio simpatican, hrana ukusna. Plasio sam se da cu s Francuzima morati da pricam o knjizevnosti, no bezrazlozno sam strepeo: na brodu se pojavio narodni orkestar. I posto smo bili jedini gosti, zapevali su nam. Najpre se njihova muzika cula negde iza ugla, a zatim su dosli do naseg stola, sve sa harmonikom, violinom, kontrabasom i gitarom: muzikanti su bili postariji, a zasvirali su i zapevali tako kao da im je to neko branio proteklih desetak godina. Pevali su prelepe srpske narodne pesme, i svi Srbi za stolom su takode pevali, i norveski pokrovitelj je pevao, cak su i Francuzi kuckali po tanjirima u taktu muzike i klimali sa odobravanjem. Kelneri su takode pevali. Svi su pevali i pili sve u sesnaest. Pravo slavlje nasred reke. Muzika je bila toliko glasna da mi se ponekad cinilo da smo se odavno otkacili od obale, da plutamo po Dunavu i da cemo se do jutra uliti u Crno more. Mozebiti i da jesmo. Usred slavlja odnekud se pojavi i direktor, vec potpuno pijan, i zapeva i on. U pesmama se pevalo o dusi, srcu, i bilo mi je cudno sto sam sve razumeo. Odjednom sam silno pozeleo da otputujem u neko srpsko selo.

Trezvenjak Zoran dirigovao je obema rukama, pozivajuci starce muzikante cas sapatom cas vicuci iz sveg glasa. Odjednom su zapevali na ruskom, svi gledajuci u mene. A onda sam i ja malo zapevao, cvrsto ubeden da u toj slovenskoj igri od toga nece biti neke stete. Zoran, mortus pijan, obecao mi je da ce me ujutro odvesti u selo da pijem kozje mleko.

Sledeceg jutra, direktor se, noseci crne naocare za sunce, ponovo zvanicno upoznao sa mnom, objasnivsi mi da nije mogao da se vidi sa mnom ranije jer je tih dana imao neke neodlozne obaveze. Dosao je Zoran i, gledajuci u stranu, rekao mi da je jutros dolazio u moj hotel da bi me odvezao da pijem kozje mleko i da me upozna sa srpskim selom, ali me nije nasao u hotelu. Shvatio sam da je dosta tih lagarija o slovenskim vrlinama i da moram da bezim glavom bez obzira.

Pobegao sam kod drugog izdavaca koji je takode objavio moju knjigu. Tu je sve delovalo nekako elitnije. Tu sam ponovo sreo i moju stariju prevoditeljicu, sa cijim su ocem i poceli problemi sa Crvenom armijom. Dugo mi je pricala o tome kako jedan ruski pisac, ciju je knjigu takode prevela, nikako nije mogao da razume sta ona zapravo hoce od njega.

- Ali, vas volim vise od njega - rekla je potpuno iskreno. - On je mesanac, a vi ste - pravi Rus. Ili se mozda varam?

Posteno sam priznao da sam stopostotni Rus. U ocima joj je zasijalo nesto tako silno da sam pomislio da se ne bih dobro proveo da sam rekao da sam Jevrejin ili Amerikanac. U tom trenutku stigao je i direktor, ne, ne onaj,vec drugi, ovaj je i sam pisac. Posto sam vec poceo da se dosadujem, sa zadovoljstvom sam posao s njim na rucak, ne bih li konacno saznao nesto o tome sta se desava s demokratijom u Jugoslaviji, sta misle o strasnom ratu, Milosevicu i americkom SMART WAR. Da bi izasli u susret mom intelektualnom apetitu, na rucak su pozvani i uvazeni ljudi: istoricar, filozof i moja starija prevoditeljica, vatrena obozavateljka stopostotnih ruskih pisaca. Umesto u suludi restoran na vodi, otisli smo u ekskluzivan restoran u nekom podrumu, mesto na kojem mogu da predahnu tako umni ljudi. Ispostavilo se da restoran, zacudo, nije bio ofucan. Ni stolovi nisu bili ofucani, a i zidovi, na kojima su bili naslikani razni prizori iz gradskog zivota, delovali su kao potpuno novi. Seli smo i narucili srpsku zakusku. Nista nije slutilo na neku nevolju. Pojavio se omanji orkestar, obecavajuci tihu muzicku pratnju uz razgovor. Postavio sam svoje prvo pitanje o strasnom ratu.

- Zar vi da govorite o strahotama, vi koji poznajete ljudsku prirodu iznutra, vi, koji ste napisali pricu *"Popugaicik"*! - uzviknula je prevoditeljica.

"Ah, sada cemo konacno malo i porazgovarati", pomislio sam. No, tada se dogodilo nesto nepredvideno. Savrseno trezven filozof koji je sedeo sa nama, odjednom je zapevao. Tacnije, tako je glasno i lepo zapevao, da je odmah bilo jasno: covek je profesionalac. Otpevao je jednu starogradsku pesmu i odmah poceo da peva drugu. Gosti za susednim stolovima su zivnuli, neki su i sami zapevali a neki su tapsali filozofu. U starogradskim romansama koje je pevao filozof manje je bilo reci o dusi i srcu, a vise o ciganskoj tuzi, ali, sve u svemu, i tu se radilo o ljubavi.

- Je l' da ima popovski glas? - dreknula mi je na uvo prevoditeljica, naslonivsi se na mene citavim svojim telom. Htela je jos nesto da me pita, ali sam joj rekao da bi ipak trebalo da slusamo filozofa. Filozof je pevao pola sata, sat, sat i po... Vreme je prolazilo, a on je samo pevao i pevao.

- Srbi ni u cemu nemaju meru - rekla je posle tri sata pevanja moja prevoditeljica.

- Ne smetajte recima - rekao sam, citirajuci Pavica.

Rastali smo se u zoru, ali je filozof ostao da jos malo peva. Kada sam se tog jutra, neispavan, vracao avionom za Moskvu, on je, nesumnjivo, i dalje pevao.

Moguce je da jos uvek peva.

(Beograd - Moskva, 2002.)

Prevela s ruskog Vesna Jevremovic