JOHN CARPENTER - jedan od heroja

Imao sam svega 7-8 godina kada sam postao iskreni vernik kinematografske religije. Bilo je to negde u prvoj polovini osamdesetih godina, kada su naši producenti pored holivudske A produkcije, otkupljivali i filmove B produkcije - tzv. đubre, koji su po mišljenju svih pravih filmofila uvek bili najbolji filmovi na svetu. To su bili poslednji dani Holivuda. Kreativni vrhunac jedne generacije koja je u svetu filmskog jezika poznatija kao generacija Novog Holivuda. Posle toga je krenuo sunovrat, ali to je već neka druga priča. Elem, pored Džona Milijusa, Voltera Hila, Brajana De Palme i Pitera Bogdanoviča, moj omiljeni filmski autor-reditelj-filmmejker iz te ekipe je Džon Karpenter pred čijim delom ničice padam i duboko se klanjam.

Džon Karpenter je rođen 16.januara u New Yorku. Završio je Univerzitet Zapadnog Kentakija; studirao filmsku režiju na kalifornijskom univerzitetu, diplomirao 1972. Kao student snimao je kratke filmove, pisao filmske eseje za filmofilsku reviju "Fantastic Films Illustrated", svirao u rokenrol bendu "The Coupe de Villes". Karijeru je u igranom filmu započeo niskobudžetnim SF filmom "Dark Star" kojim je kroz estetiku B filma parafrazirao Kjubrikovu "Odiseju u svemiru 2001" i napravio jednu "alternativnu" priču koja takođe na neki svoj način predstavlja remek delo . Taj Karpenterov trip u odnosu na Kjubrika me je podsetio na odnos nekih garažnih bendova koji se drže bazičnog The Rolling Stones rifa, ali se s druge strane trude da zvuče kao The Cramps.

Karpenterov drugi film "Napad na policijsku stanicu broj 13" pored Hilovih "Ratnika podzemlja" predstavlja još jedan subkulturni nokaut koji je B film zadao tadašnjoj A produkciji koja se kretala u mlakim okvirima kojima su vešto vladali Sidni Lamet i ostali mainstream autori televizijske provenijencije. Osim toga, dva navedena filma su u glavi svakog klinca koji je odrastao u Titovoj Jugoslaviji posejala klicu autentičnog subkulturnog modela koja je proklijala u mnogim glavama mojih prijatelja i istomišljenika. Filmom "Napad na policijsku stanicu broj 13" Karpenter je potvrdio svoju izjavu da želi da bude Hauard Hoks sedamdesetih i osamdesetih. Osim toga kroz film je provukao i filmofilski omaž Alfredu Hičkoku kroz lik Ostina Stokera koji je jednoj službenici ispričao priču kako je kao klinac bio nevaljao i kako ga je otac poslao u policijsku stanicu sa ceduljom na kojoj je pisalo da je bio nevaljao i da ga treba zatvoriti u ćeliju na nekoliko sati. To je jedna epizoda iz Hičkokovog života koju je ispričao Fransoa Trifou u jednom od intervjua koji se nalaze u knjizi Fransoa Trifoa "Razgovori sa Hičkokom".

Posle je usledio kultni horor film "Halloween" sa sjajnom Džejmi Li Kertis (najbolje noge celuloida) i fantastičnim Donald Plezensom. Haloween, odnosno "Noć veštica" je opskurna priča o petogodišnjem dečaku Majkl Majersu koji ubija bejbisiterku koja ga čuva u noći veštica i posle toga biva smešten u psihijatrijsku bolnicu. Posle petnaest godina Majkl Majers beži iz bolnice i vraća se na mesto zločina. Scenario je napisao Karpenter sa Debrom Hil, dok je jeziva muzička tema komponovana od nikog drugog do od Džona Karpentera. Čovek je u sebi imao višak talenta. Posle toga su usledili filmovi "Magla", "Bekstvo iz New Yorka 1997" sa Kurt Raselom, Donald Plezensom, Li Van Klifom i Ernest Borgninom (u filmu se pojavljuje i pokojni funk-soul pevač Ajzak Hejs), rimejk Hoksovog "Stvora", "Kristina" prema romanu Stivena Kinga, "Čovek sa zvezde" sa Džef Bridžisom, "Princa tame" sa Plezensom i Elis Kuperom, "Vampiri" sa Džejmsom Vudsom...Karpenter je živ i zdrav i hvala Bogu i dalje snima filmove. Biće da je za razliku od svojih savremenika bio spremniji/sposobniji da napravi kompromis, ali da vodu uvek natera na svoju vodenicu. I za takve stvari treba imati talenat. Zbog toga je Karpenter jedan od poslednjih holivudskih filmejkera i čovek koji nas nostalgično podseća na dane kada je bioskop bio živ i kada smo bili učesnici u najplemenitijoj "dangubi" u istoriji čovečanstva.