Ova priča je u mom slučaju počela kada sam bio peti-šesti razred osnovne škole. Odrastao sam u jednom malom srbijanskom gradiću (Brus - mitski naziv Broostock) koji je u to vreme imao nekoliko solidnih rokenrol bendova čiji su protagonisti živeli u mom užem i širem komšiluku, i čiju sam nesebičnu blagonaklonost uživao. Bilo je to krajem osamdesetih kada je sve mirisalo na magični optimizam i kada niko od nas nije slutio da su to "poslednji dani čovečanstva" i normalnog života u Srbiji.
Elem, to je bilo vreme eklektičnog pristupa slušanju muzike, jer su se sve dobre stvari u rokenrolu već dogodile, tako da su ratne sekire zakopali i pankeri i hipici pa su se podjednako voleli i The Doors i The Clash, a uz sve to uveliko se uživalo u albumima grupa U2, The Cult, Nick Cavea i bendovima mančesterske scene.
U to vreme sam od ex bubnjara grupe "Auspuh" dobio VHS snimak najvećeg rokenrol koncerta u istoriji čovečanstva, koji je održan 1969.godine na jednoj farmi u selu Woodstock, država New York. Bilo je to dešavanje koje je okupilo čitavu jednu generaciju pod sloganom "3 dana mira i muzike". Posle prvog gledanja morao sam da napravim svoju kopiju. Bio sam potpuno sluđen. To je bilo to. Svet sam posle toga počeo da posmatram drugim očima. Taj koncert je uticao na moj unutrašnji život više nego celokupno obrazovanje koje sam pokupio kroz prosvetne državne institucije.
U ono doba krize 93.godine, nismo imali kintu za izlaske, a i kada smo je imali, izlazak se svodio na ispijanje piva ispred prodavnica-dragstora. Kada bi nam dojadili dragstori, skupljali smo se po gajbama i cirkali rakiju koju su naši matorci štekovali za crne dane. Kako su bili crni dani, druge nismo imali. Elem, obavezan audio-vizuelni soundtrack naših života, u tom trenutku je bio Woodstock. Hvala Bogu, svaka kuća je imala video rekorder (kupljeni preko sindikata početkom devedesetih). Ako bi se nekome, kojim slučajem, dok je Hendža masturbirao američku himnu, omakla ruka na daljincu, sačekao bi nas sa nekog od domaćih programa Dr Igi, Ivan itd... Bizarno, ali beše tako.
Ovih dana je obeležena četrdesetogodišnjica Woodstocka, muzičkog festival koji će ostati kao večni simbol mira i otpora režimu, neponovljivi događaj koji je prevazišao očekivanja čak i samih organizatora. Woodstock je postao kosmički događaj, najveći festival svih vremena koji je umnogome prerastao svoju muzičku manifestaciju. Zašto najveći, zapitaćete se, kad je na njemu bilo tek 400 000 ljudi, brojka koja je više puta nadmašena kasnije. Tačno je da je na Woodstocku bilo prisutno 400 000, ali koliko je krenulo na Woodstock nikada se neće konačno saznati mada procene kažu da je na putevima ostalo oko 2 miliona ljudi. Jednostavno nije bilo dovoljno mesta pa je policija blokirala sve puteve koji vode do tamo. Mada, i da nije bilo tako, brojke u ovom slučaju ništa ne govore jer poenta je nešto drugo, poenta je poruka Woodstocka, ideja koja je celu jednu generaciju spojila vezama ljubavi i tolerancije, nešto što nikada pre (a ni kasnije) nije viđeno, ponašanje tako nekarakteristično za ljudsko društvo. 3 dana mira i muzike, pod ćudljivim nebom, kiša je drugog dana zalila publiku ali se nije stalo. Išlo se do kraja.
Znam da će cinici prokomentarisati, da su hipici bili gomila napušenih lezilebovića, komunjara, narkofila i budala, koji su kasnije izdali celu ideju, ušemili se sa sistemom i celu priču dobro unovčili. To je delimično tačno. Ideja jeste bila utopijska, i tačno je da su se mnogi prodali, ali isto tako stoji nepobitna činjenica da su mnogi ljudi ostali dosledni toj ideji do kraja i nikada se nisu prodali. O jednoj takvoj dami je onomad pisao i Peca Popović. Mnogi su uspeli da sačuvaju utopijske snove kojima su želeli da stvore bolji i lepši svet, i prenesu ih na potomstvo. Verovali su da muzika može promeniti svet. Ne znam da li je moguće takve snove ostvariti, ali sam siguran da se za njih vredi boriti.
Ovo su po mom mišljenju najbolji muzički momenti koncerta.
Joan Baez Boginja :)
ОдговориИзбриши