Film "METASTAZE" reditelja Branka Schmidta je hrvatski film, koji je bez ikakvih smetnji mogao biti srpski ili bosansko-hercegovački. Milje u kojem se odigrava radnja je identičan u skoro svim glavnim gradovima navedenih država iz bivše SFRJ. Posleratna depresija, tranzicija i osećaj moralne izgubljenosti. Snimljen je po hit-romanu Ive Balenovića, koji je pretočen u scenario i adaptiran za film od strane jednog od najtalentovanijih hrvatskih dramaturga i scenarista novije generacije, Ognjena Sviličića (Da mi je biti morski pas, Raj na zemlji).
Priča je sklopljena kroz mozaičku strukturu i ispričana je kroz likove četvorice drugara iz jednog novozagrebačkog kvarta. Krpa (Rene Bitorajac) je nasilni navijač (bed blu boj) i besposličar koji je najnegativniji lik u celoj priči. Skinhead ustaške ideologije koji je spreman da se potuče u svakom tranutku i sa bilo kojim povodom, bilo da se radi o ugledu njegovog ratnog puta ili Srbima čiji ga spomen uvek iznova inspiriše na provalu nasilja. U nedostatku takvih povoda mlati svoju nesrećnu životnu suputnicu (Jadranka Đokić) ili baca banane tamnoputim fudbalerima na stadionu sa ostatkom navijača Dinamo-Zagreba. Njegov ortak je Kiza (Robert Ugrina), lokalni alkos, ne baš preterano inteligentan, koji živi sa kevom, ima preko 30 godina i ne radi ništa. Tu je i lokalni narkoman Dejo (Rakan Rushaidat), kojem Krpa nikako ne može oprostiti srpsko poreklo iako su odrasli zajedno u istom kvartu. Radnju pokreće povratak Filipa (Franjo Dijak) iz španske komune za odvikavanje od droge, da bi ga Dejo upleo u šverc heroina koji završi loše za sve. Neki umiru, neki beže od policije, a neki beže od svega kao Renton iz Trejnspotinga.
"Metastaze" su priča o raspadanju jednog društva koje nije spremno da odgovori izazovima vremena, i koje vuče brojne frustracije zbog nespremnosti suočavanja sa realnošću koja je poprilično drugačija od medijske i nametnute slike stvarnosti iz predizbornih kampanja. Sve je isto kao u Srbiji. Sjebani tridesetogodišnjaci, sjebane žene i majke, očevi bez autoriteta, puni kafići u sred radnog vremena,sportske kladionice, silikonske sponzoruše, nacionalizam, hejtovanje, laži i izdaja. Takva atmosfera je propraćena soundtrackom na kojem dominira gitarski zvuk sastava "Majke" koji celoj priči daje poseban štimung.
Pored svega navedenog, Metastaze nisu odličan film. Dobar jesu, ali su daleko od nekih drugih ostvarenja novije hrvatske kinematografije (npr. Fine mrtve djevojke-Dalibora Matanića ili Što je muškarac bez brkova - Hrvoja Hribara). Osnovna zamerka filmu je nedovoljna razrađenost likova, površnost dijaloga koja se ogleda u skrivanju iza psovki, odsustvo katarze. Sama tema filma je takva da završetak ne sme biti mlak i nedorečen, već eksplicitno jebitačan. Čudi me da reditelj Branko Schmidt nije ništa o navedenom naučio/zaključio gledajući film "This is England" Šejna Medousa koji suštinski obrađuje sličniu tematiku.
Нема коментара:
Постави коментар