Pomorandže i sunce (Oranges and Sunshine) - Jim Loach (2010)

Kada bi krenuli sa nabrajanjem svih zločina koje je Engleska počinila kroz istoriju, sigurno se svi ne bi mogli nabrojati na prstima jedne ruke. Brojka je znatno veća i o njoj će suditi istoričari i sam engleski narod, a na to će ih, pored savesnih pisaca, podsećati i neki filmski autori koji su svesni da njihov nacionalni megalomanski „Great“ nije baš moralno najčistiji. Napraviti imperiju je lepo, ali kada je ista stvorena na tuđoj krvi i znoju kolonijalnih robova, postavljaju se brojna pitanja. Grandioznost ipak ostaje netaknuta u svoj svojoj veličanstvenosti. Nove generacije neće postavljati ponovo ista pitanja. Šta je bilo, bilo je. Istorija melje sve pored sobom. Neke stvari će se pamtiti, neke se nikada neće zaboraviti. Kako su prvi ustali protiv Hitlera, to im je dalo alibi za mnoge stvari, ili su barem tako mislili. Lurmanov film „Australia“ (2008) je pre nekoliko godina poslao samokritične signale i svetu predstavio jednu ružnu epizodu kolonijalnog nacizma. Danas je to uradio Džim Louč, sin reditelja Kena Louča, koji je u svom prvom filmu „Oranges and Sunshine“ (2011) obradio jednu osetljivu priču koja je uzdrmala britansku javnost, kako u vreme kada je isplivala na površinu, tako i danas po početku prikazivanja ovog filma.

Margaret Hemfriz je socijalna radnica iz Notingema, koja slučajno otvara „Pandorinu kutiju“ iz koje iskače tajni projekat vlada Velike Britanije i Australije, koji ni po čemu ne zaostaje za nacističkim projektima koje je Hitler sprovodio za vreme Drugog svetskog rata, s tim što su u ovom slučaju, beskrupulozno iskoristili svoje potomstvo zarad imperijalnih ciljeva. U pitanju je britanizacija Australije koja je sprovođena do 1970. tako što su britansku decu iz sirotišta, koja su bila oduzeta od „problematičnih“ roditelja, deportovali u Australiju obećavajući im „Pomorandže i sunce“ i bolji život. Svima su pre toga rekli da su im roditelji umrli, dok su roditeljima rekli da su deca usvojena od strane imućnih porodica koje će brinuti o njima i izvesti ih na pravi put. Tamo su ih smeštali u zajednice, komune i crkve, gde su ih čekali beda, težak fizički rad i nadređeni sadisti , često pedofili. Margaret Hemfriz je rešila da istraje u rasvetljavanju ovog zločina i ono što su brojne žrtve deportacija (oko 500.000 dece) uspele da dobiju je lakonsko izvinjenje vlada dveju zemalja iz 2007.godine i ovaj film. Pravda je delimično zadovoljena, ali ostale su rane na dušama te dece, koja su danas ljudi, a koje ne mogu zaceliti nikakva izvinjenja. Zločin je počinjen. Kasno je.

Džim Louč je pokazao da je dostajan očevog nasleđa, jer je na pravi način prihvatio očevu poetiku dokumentarističkog realizma socijalne orijentacije, i krenuo da je razrađuje na neki svoj način. U tome je imao podršku opasne glumačke ekipe, od fantastične Emili Votson , preko sjajnog Hugo Vivinga do zastrašujuće „iritantnog“ Dejvida Venhema. „Orange and Sunshine“ je jedna tužna priča o ranama napravljenim gadošću ljudskog roda. Čovek je zaista jedan neuspešan projekat.