Džem od smokava (Incir Reçeli ) 2011

“Džem od smokava” je prvi igrani film turskog glumca, pisca, reditelja i producenta Aytaça Agirlara. U pitanju je autor koji mi je u potpunosti nepoznat. Inače, sa tih prostora sam gledao samo filmove Fatiha Akina koji je naturalizovani Nemac , turski “kultur gastos” iz Hamburga, a što se tiče njegovih zemljaka iz matice, priznajem da su mi skroz nepoznati. Ko još ima živaca i volje da prati turske filmove?! Ako je suditi po sapunicama, onda je bolje izvršiti harakiri ili progutati cijanid, ali ako ima još filmova poput Agirlarovog “Incir Reçeli” onda se dobrovoljno upisujem u fan klub ovakvih ostvarenja.

Odavno nisam gledao jednu ovako toplu melodramu, čiji je osnovni adut emocija, iako je zbog same tematike autor hodao tankom linijom mogućeg skliznuća u patetiku. To se nije dogodilo. Majstor ga je izveo do kraja. Ovde nema nasilja, cinizma i razotkrivanja velikih intelektualnih istina. Ovo je, najprostije rečeno, priča o ljubavi. Znate ono, kada čovek voli ženu i kada žena voli čoveka, a neko ili nešto treće im smeta. Onda dođe do nesporazuma, pa se pati, pa se raspadaš od tuge, pa dobiješ stvaralačku inspiraciju, pa posle toga želju za pokajanjem. Onda te saplete život, kurva stara, pokloni ti katarzu, ali ti oduzme ono što si najviše želeo i voleo. Zajebano do koske!

Metin je pisac TV skečeva i dramaturg koji radi na lokalnoj televiziji. Slobodno vreme provodi u jednom jazz klubu ćaskajući sa ortakom koji pokušava da se bavi umetničkom fotografijom, kao i sa prijateljicom koja peva u klubu, a koja je potajno zaljubljena u Metina. Međutim, jedne večeri Metin upoznaje Duygu i njegov život se menja iz korena. Kada bih nastavio dalje sa pričom, bojim se da bih previše toga razotkrio, a spojlerisanje je ponekad zločin, tako da ću ovde stati

i ispričati vam nešto o Duygu. Kakva je zapravo Duygu? Ona je san svakog normalnog muškarca. Ume lepo da se smeje, i to onako da ne možeš ostati ravnodušan. Lepa je, svakako. Inteligentna, dobra, emotivna, vedra, može da popije, “miriše” na Istanbul, obožava džem od smokava. Metin je sličan. Srodna duša prelepe Duygu. Njih dvoje je u ovih 94 minuta spakovao Aytaç Agirlar i bez velikih pretenzija poklonio svetu jednu dirljivu priču, koja je u tehničko filmskom pogledu, apsolutno moderna, i koja može da komunicira sa bilo kojim stanovnikom planete zemlje, dok su boje i ukusi rezervisani samo za ljude sklone strasnom pogledu na život. Ne znam kome Agirlar sve duguje. Jednim delom Sirku, drugim Almodovaru, trećim nekoj svojoj tradiciji, ali je dobro to što se u tom delu sveta pojavio još jedan autor čije filmove mogu sa velikim zanimanjem očekivati i u budućnosti.