„Francuski roman“ je moj prvi susret sa prozom Frederika Begbedea. Promakla su mi sva njegova prethodna dela („U pomoć, molim za oproštaj”, “99 Francs” u Srbiji preveden pod nazivom “399 dinara “) a po mišljenju nekih ozbiljnih književnih kritičara ispada da “Francuski roman” bolje leži čitaocima koji su se već upoznali sa ranijim radovima Begbedea, zato što je u pitanju autobiografska priča koja mu posle prethodnih romana dođe kao desert sa jagodom na vrhu. Moram priznati da meni nije mnogo smetalo, jer sam mu se prepustio sa uživanjem i bez opterećenja.
Inače, Frederik Begbede je jedan veoma zanimljiv tip. Izdanak je buržujske francuske porodice, a u životu se bavio advertajzingom, radio kao TV voditelj, a neko vreme i kao DJ. Voli Selindžera i Breta Istona Elisa, Pixies i White Stripes, razveden je i ima ćerku Kloe.
U “Francuskom romanu” bavi se rekonstrukcijom svog života, posebno detinjstva. 2008. godine je zbog konzumiranja kokaina na javnom mestu zaglavio zatvor i ovom knjigom se razračunava sa svojom prošlošću, svojim porocima, svojom nestalnošću i pokušava samom sebi da objasni sebe. Rastao je u senci savršenog brata i porodici sa pedigreom, što je predstavljalo veliko opterećenja za njega, dok je sa druge strane kao dete veoma patio zbog razvoda svojih roditelja, kada je izgubio veru u ljubav. Sama priča je užasno uzbudljiva i duhovita, na momente poprilično dirljiva, jer sam Begdbede svoje delo definiše kao priču “o melanholičnom dečaku koji je odrastao u zemlji koja se ubila, koga su vaspitavali roditelji deprimirani svojim neuspešnim brakom. Ovo je priča o zemlji koja je uspela da izgubi dva rata praveći se da ih je dobila, a zatim uspela da izgubi svoje kolonijalno carstvo praveći se da to nije uopšte važno za njen ugled i veličinu. Ovo je priča o novom ljudskom rodu ili o tome kako su katolički monarhisti postali globalizovani kapitalisti. Takav je život kojim sam živeo: francuski roman.” (Frederik Begbede, izdanje Booka 2010, str. 128-129)
Frederik Begbede nije vrhunski pisac, niti je pisac koji želi da vam otkrije “velike životne istine”, ali je jedna zanimljiva pojava na evropskoj književnoj sceni. Mislim da novinari preteruju kada ga nazivaju najprovokativnijim piscem Francuske. Trebalo bi da imaju u vidu da ipak tamo još uvek živi čovek koji se zove Mišel Uelbek. Da se ne lažemo!
Ja uvek pođem od ove teze.
ОдговориИзбришиDa li bi bio podjednako provokativan i zanimljiv da pre toga nije bio sve nabrojano, počev od buržuja, preko advertajzinga do tv njuške. Da je neki tamo "donji" insan ispisao svoje obračune sa svojom prošlošću, koliko god da su virtuozne, slutim da bi mu trebalo mnogo da se vine do prideva kojim kite ovog pisca.
Tako je etotako, ko zna koliko ima onih marginalaca čija remek dela stoje u fiokama i čekaju da nam ih otkrije neki potomak pisca ili slučajni pronalazač...ko zna?
ОдговориИзбришиgajto gazdanov.
ОдговориИзбришиMare, Gajto je odličan! Čitao sam samo "Noćne puteve" i tu se vidi koliko je veliki. Jesu li njega otkrili posle smrti ili za života?
ОдговориИзбришиObožavam Begbedea
ОдговориИзбришиUpravo sam pročitala knjigu i takodje je to prva knjiga koju sam pročitala od ovog autora. Prijatno sam se iznenadila, svidja mi se njegov stil i sve aluzije na muziku, filmove, slikarstvo itd, mi obično smetaju u delima, naročito kada se pisac svojski trudi da ih naglasi, a ovde su nekako na mestu, nepretenciozne i u skladu sa celim "romanom". Svakako sve preporuke, krećem unazad po još njegovih knjiga.
ОдговориИзбришиFrancuzi su sjajni pripovjedaci. To je zato sto su stilisti. Stil je pocetak i kraj svega. Pitka knjizevnost. Uostalom, dali su jednog pisaca u sveti pripovjedacki trojac: Tolstoj, Balzak, Dikens.
ОдговориИзбриши