Sam protiv svih - Gaspar Noé (1998)

Moglo bi se reći da je od svih predstavnika violentnih sineasta (Greg Araki, Lari Klark, Lars Fon Trir) Gaspar Noe, najbeskrupulozniji i najdirektniji kritičar zapadno evropskog sveta, koji pokazuje maligne simptome bespovratnog raspada jedne od najsuperiornijih civilizacija u istoriji čovečanstva. Lično, nisam baš lud za njihovom poetikom, ali ih s vremena na vreme udostojim, čisto da bih bio u toku.

Sam protiv svih (Seul contre tous) je zapravo prvi igrani film Gaspara Noe iz 1998.godine, koji mu je otvorio vrata svih svetskih festivalskih dvorana, a u kojima je do danas predstavio još dva svoja filma (Irreversibile iz 2002. i Enter the Void iz 2009.). S obzirom da je u pitanju autor koji trguje zlom, ali to ne radi obično i vulgarno poput Larija Klarka, nije čudno to što je veoma popularan u redovima konformističkih alternativnih elita, jer je danas veoma cool odobravati predstavu ogoljenog nasilja u umetnosti. Takvi oblici, po svemu sudeći, zadovoljavaju estetsko intelektualnu glad razmažene „dečurlije“ srednje i više srednje klase, i ostavljaju prostor građanskim intelektualcima za cool samoreklamiranje (pametan sam i u mnogo sam dobrom fazonu). Lično, više mi prijaju predstave nasilja holivudskih klasika (Zigel, Pekinpo, Karlson, Flajšer) i tarantinovskih zlatnih trenutaka, kao i žanrovske „predstave“ savremenog azijskog filma, nego nasilje koje prikazuju gore navedeni autori, ali i pored sopstvenih afiniteta, moram priznati da Noe ipak, u svojoj ideji filma, neguje jednu nadmenu autorsku vizuru upućenu jednom žanru sa kojim se zapadna civilizacija, i svi mi u toj civilizaciji, u stvarnosti suočavamo.

Glavni lik u filmu je mesar kojeg tumači Philippe Nahon (neverovatna sličnost sa Ratkom Mladićem iz devedesetih) frustrirani pripadnik francuskog društva, koji je imao nesrećno detinjstvo, čijeg su oca kao komunistu ubili nacisti, kojeg je žena ostavila sa maloletnom autističnom ćerkom prema kojoj ima incestuozni zaštitnički stav. Ubrzo zaglavljuje zatvor zbog ubistva čoveka za kojeg je umislio da mu je silovao ćerku i posle nekoliko godina robijanja izlazi iz zatvora i pokušava ponovo da se uključi u sistem. Međutim, Francuska se toliko promenila, prijatelji su ga zaboravili, nova žena ga neprestano kinji, te mesar ponovo kreće svojim putem u potrazi za smislom sopstvene egzistencije. Taj put za sobom nosi izlive brutalnosti od kojih će vas na momente zaboleti želudac, a koji zapravo predstavljaju metaforu kojom je autor želeo da nagovesti ponovno rađanje fašizma u Evropi, a pogotovu u multikulturalnoj Francuskoj u kojoj je ideja bratstva, slobode i jednakosti osvojena giljotinom. Možda će se ceo taj sistem, po Noevim slutnjama, giljotinom vratiti i u varvarstvo. „Seul contre tous“ ne ostavlja Francuskoj vremena i prostora, već vrišteći upozorava da je vreme isteklo i da se zavesa spušta. Sve ostalo su lažne priče, kao i mesareva odjava sa palamuđenjem o moralu. Zlo nikada ne spava.