Rise of the Planet of the Apes - Rupert Wyatt (2011)

Od Šefnerovog kultnog dela (Planet of the Apes - 1968), preko Bartonovog promašaja (Planet of the Apes - 2001), dolazimo do poslednje verzije Ruperta Vajata (Rise of the Planet of the Apes – 2011) koja prema vremenskom sledu događaja zapravo predstavlja početak. Vajat se potrudio da nam ispriča priču o tome kako je sve počelo i kako se svet pretvorio u planetu majmuna. Da li je uspeo u tome, sami ćete proceniti, ali meni se bogami cela priča poprilično dopala. Kao neko ko nije veliki fan prethodnih filmova, u društvu dva tinejdžera na vikend gostovanju u Beogradu, u gostoprimljivom duhu dobrog domaćina odvedoh ih u Kolosej sa namerom da overimo blokbaster koji prema pričama mnogih filmofila predstavlja nešto što je trenutno najzanimljivije u bioskopskoj ponudi.

U pitanju je priča koja prati razvoj šimpanze Cezara rođenog u laboratoriji kao slučajnost jednog eksperimenta koji je trebalo da reši problem Alchajmerove bolesti kod ljudi. Dakle, Cezar nije običan majmun, već nadprosečno inteligentno stvorenje čiji je mozak napredan zbog hormona ili virusa koji je u Cezarovu mama šimpanzu ubrizgavao doktor – naučnik Vil (James Franco). Doktor Vil ne personifikuje naučnika koji zarad sujete i novca želi da pronađe lek za Alchajmera, već zabrinutog sina koji želi da pomogne svom ocu kojeg tumači, skoro uvek fenomenalni, John Lithgow, kao i Cezaru, kojeg je još kao bebu spasio od laboratorijske eutanazije. Cezara igra fenomenalni Andy Serkis koji je igrao Kinga Konga i Goluma kod Pitera Džeksona, kao i punk rock antiheroja Iana Durya u filmu „Sex Drugs and Rock and Roll“. Međutim, posle jednog incidenta, Cezara sudskim putem oduzimaju vlasti i smeštaju ga u azil za primate gde vladaju zakoni zatvorenih zajednica, svima dobro poznati iz zatvorskih filmova. Cezar shvata okrutnost ljudske rase prema šimpanzama, osvaja poziciju alfa mužjaka u azilu i priprema revoluciju.

U ideološkom smislu film je obojen levičarskim bojama. Darvinovski „to much monkey business“, antiglobalistički - green peace pogled na svet, kao i kritički osvrt na pentagonske-farmako- naučne krugove SAD. Moj ispisnik David Oyelovo iz Oxforda, čiji je ćale iz daleke Nigerije doputovao Kutijevim karavanom u Evropu, stopostotni je crnac koji u američkom filmu predstavlja Afroamerikanca, a koji je, gle čuda, negativac. To se sigurno nije dogodilo u nekom filmu A produkcije u poslednjih petnaest godina. U dramaturškom smislu ima rupa koje su zanemarljive jer sama priprema za akciju, kao i akcija koja se ogleda u okršaju ljudi i majmuna na ulicama San Franciska i čuvenom Golden Gate mostu je potpuno spektakularna. Adrenalinski vatromet koji odavno nije viđen u nekom bioskopskom A filmu. Te scene su me podsetile na detinjstvo i uzbuđenja koja sam doživljavao gledajući npr. “Blue Thunder” ili “Mad Maxa”. U svakom slučaju, dopalo vam se to ili ne, u pitanju je film koji je vredan gledanja i zato se spustite do nekog bioskopa u gradu, pre no što zagazite u septembarski haos svakodnevnice. Ako su kojim slučajem u vašem gradu ili varoši ugasili bioskop, sačekajte DVDRip i podelite ga sa drugarima.