Jahač na lokomotivi

Devedeset treće godine, Mićun Ristić zvani Rile, po profesiji metalostrugar, dobio je otpremninu, kao tehnološki višak, posle trideset godina rada u jednoj lokalnoj fabrici koja je proizvodila uređaje, delove i druge mašinske elemente. Njegova žena Julijana, bistra domaćica oštrog jezika, koja je inače majstor za bokčalučiće, mafiše i jabuke u šlafroku, na vest o Riletovom otkazu rekla je samo “tako mu je to”.

Devetnaest godina kasnije, Stanislav Ristić zvani Cane, po profesiji metalostrugar, zbog velike ekonomske krize dobija par stotina evra kao otpremninu u fabrici koju su kupili Italijani i ostaje bez posla baš kao njegov otac nekada. Rile mu nije rekao ništa. Sedeo je za stolom, pio rakiju i lagano svlačio poslednju cigaretu iz kutije. Njegova majka Julijana, bistra domaćica oštrog jezika, koja je inače majstor za bokčalučiće, mafiše i jabuke u šlafroku, na vest o Canetovom otkazu rekla je samo “tako mu je to”.

Cane se te večeri napio sa Bracom. Braca je njegov školski drugar koji ume da peca i pravi špurije. Ima i brkove. To ga čini sumnjivim. Oni koji ga bolje upoznaju mogu otkriti da je pored svega i druželjubivi hašišar. Hoće da podeli sa ljudima. Nije škrt. Dobar je to čova. Njegova žena Milica, koja radi na trafici gde se prodaju lozovi i druge igre na sreću, kaže da se udala za Bracu zato što je spadalo i što se nije dopadao njenoj majci. Bracina tašta Lenka je posebna priča, zato ćemo je preskočiti.

-Šta reče?

-Često imam osećaj da sam osuđen na sve ovo. A želeo sam nešto sasvim drugo. Nisam pojurio snove. Tu sam se sjebo. Umro sam.

-Šta si hteo da budeš?

-Nisam mogao da budem kauboj, ali sam mogao da budem jahač na lokomotivi.

-Makar su pruge duge.

-I čekaju me.

-Jašta! Da popušimo po pljugu i da palimo. Moram Milicu da vozim sutra na neki parastos.

-Ja ću niz prugu, a ti kako oćeš.

-Ma jok! Ostajem, nemam kud, a i imam kome da se radujem. Nekom je život majka, nekom maćeha, a neko je siroče. Piši kad stigneš.

Cane je tog jutra spakovao kofer i napustio grad. Ostavio je Julijani i Riletu pedeset evra i jedno lepo sročeno pismo u kojem im se zahvaljuje što su bili dobri roditelji. Julijana je danima krišom plakala, ali nikada pred komšilukom. Đole mi reče da je Julijana, uz kafu, njegovoj kevi Canetov odlazak prokomentarisala u svom stilu sa “tako mu je to”.