This Must Be The Place - Paolo Sorrentino (2011)

Kao jedan od glavnih zicera na ovogodišnjem FEST-u za ljubitelje „alternativnog“ pogleda na svet najavljivan je film Paolo Sorrentina „This Must Be The Place“. Odmah mi je nešto tu bilo sumnjivo, ali sam ipak rešio da kupim karte, jer je prethodni film Sorrentina, „Il Divo“ bio više nego solidan.

Sean Penn igra Cheyenna, gotik zvezdu u penziji, koji se povukao iz sveta muzike pošto su dva brata tinejdžera, inspirisana njegovim pesmama, izvršila samoubistvo. Cheyenn živi u ogromnoj i sterilnoj vili sa svojom suprugom Jane (Frances McDormand) u Irskoj, igra skvoš u praznom bazenu, odrađuje bračne kuninlinguse, pati od debele depresije, druži se sa gotik emo tinejdžerkom koju želi da spanđa sa nespretnim konobarom koji sluša Maraju Keri. Kada su mu javili da mu je otac na samrti, a kojeg nije video trideset godina, i koji kao Jevrejin starog kova, nije bio baš srećan zbog sinovljevog životnog izbora i stila, Chayenn odlazi u New York kako bi se suočio sa svojim frustracijama.

Sve ovo zvuči zanimljivo, ali posle petnaestog minuta počeo sam da osećam da je film fejk. Celoj priči nije pomoglo ni pojavljivanje Davida Byrna, ni sjajna rola supruge Joela Coena, ni odlična fotografija sa roudmuvi pejzažima. Chayen saznaje da je njegov otac bio opsednut nekim nacistom iz logora u kojem je bio za vreme Drugog svetskog rata, a koji pod lažnim imenom živi u nekoj unutrašnjosti na srednjem zapadu Amerike. Chayen sa mlakim i neubedljivim motivom kreće u potragu za nacistom kako bi ga kaznio. Posle toga sledi niz besmislenih metafora i razvodnjavanje priče impotentnom dramaturgijom. Sean Penn je svoj lik kreirao po ugledu na Roberta Smitha (The Cure) i druge slične pop gotik zvezde tog muzičkog žanra. Ne znam samo otkud mu ideja za boju glasa i način na koji sve vreme govori? Izgledao je potpuno idiotski. Reditelj je insistirao na empatiji, na emocionalnom stapanju sa glavnim likom, ali do takve razmene emocija u mom slučaju nije došlo. Sean Penn je u ovoj ulozi previše iritantan da bi došlo do bilo kakve pozitivne reakcije, a kamoli identifikacije.

Sorrentino je ovim filmom pokazao da je jedan od onih autora koji su skloni umetničarenju i koji se kriju iza pop mitologije, jer svojim delom suštinski nemaju šta da kažu. Još jedna od beskrvnih i praznih priča kojih danas ima „na kilo“, a koje novim generacijama prodaju lažni alternativni pogled na svet. Srećom pa starije filmove Bogdanovicha i Hilla, Wendersa i Jarmuscha, više manje, svi imamo u sopstvenoj dvd/divx kolekciji, pa možemo deci iz komšiluka da damo originale kako bi videli u kojim se filmovima pop mitologija koristila sa stilom.

Sorrentino je pao na ispitu.