Ne zaboravljam važne datume

Pre trinaest godina je NATO bombardovao Srbiju. Zapadna civilizacija je pokazala svoje varvarsko lice. Te večeri sam upoznao svoju ženu. "Ljudi vole katastrofe to ih zbližuje" reče veliki pesnik iz Utrehta. No, s obzirom da se četvrto bombardovanje Srbije nikada ne sme zaboraviti, uvek se na današnji dan osvrnem u prošlost. Lepo je to što sam te večeri našao svoju saputnicu, ružno je što su nas bombardovali i što dan danas pokušavaju da opravdaju taj čin. Tu nema opravdanja. Jedan od najboljih tekstova o protagonistima tog čina napisao je u junu te godine, veliki i neprevaziđeni Bogdan Tirnanić u NIN-u i ovde ga prenosim u celosti.

Jun 17 1999

"DECA CVECA" KAO "POSTMODERNI RATNICI"
RAT IZ LJUBAVI

Mnogi se danas pitaju otkuda da se iza agresije na Jugoslaviju nalaze uglavnom bivsi "sesetosmasi", "deca cveca", aktivisti raznih pacifistickih pokreta. To samo dokazuje nepoznavanje sustine "revolucije" iz 1968. godine

U toj je prici jedna karika nedostajala: Crvene brigade.

Pricu je, jos u aprilu, "otvorio" ceski filozof Vaclav Bjelohradski (kazu da je poznat) tvrdnjom da je agresija na Jugoslaviju "rat levice" koji vode bivsi pacifisti, "sesetosmasi", kao kompenzaciju za svoju neostvarenu revoluciju. Po Bjelohradskom, to je izraz "novog utopizma" koji se ogleda u nasilnom nametanju "novog internacionalizma". Otuda je, misli ovaj filozof, moralisticka retorika u ovom ratu (bila?) tako izrazita: bombardovanje mu, gledano iz ugla te retorike, deluje gotovo kao blagougodno "prociscenje" jer se vrsi iz "humanih" pobuda. No, pravi cilj tog moralizma je demonizacija: "Masovna proizvodnja zloduha oduvek je spadala u levicarsku politicku kulturu, u kojoj je koren terorizma."

Lose naduvani japiji

Ako nista drugo, profesor je bar formalno bio u pravu. Vecina danasnjih vlada u zemljama NATO alijanse jeste levicarske provenijencije ili onog sto se pod tim na Zapadu podrazumeva: laburisti u Britaniji, socijaldemokrate i "zeleni" u Nemackoj, "levi centar" u Italiji... Kada se radi o liderima tih zemalja, ili istaknutim pojedincima u NATO stabovima, situacija je jos jasnija: sve "sesetosmas" do "sesetosmasa!" Kazu da je Solana, u mladosti svojoj, predstavljao nocnu moru za NATO. Toni Bler je jednom sigurno bio aktivista pokreta za prava homoseksualaca. Vaclav Havel, pivarski radnik, spada medju najcuvenije disidente. Joska Fiser umalo nije zavrsio u RAF-u (grupa Bader-Majnof); cak mu je sudjeno zbog pokusaja ubistva jednog policajca. Simbol te "bejbi-bum" generacije "naoruzanih utopista" na krovu sveta jeste upravo americki predsednik Vilijam Dzeferson Klinton: nekadasnji hipik, sa izvesnim iskustvom u "duvanju" (nije, kaze, "uvlacio"), vatreni pobornik seksualne revolucije i u svojoj zreloj dobi, koji je izbegao sluzbu u Vijetnamu, on danas vodi jedan "rat iz ljubavi".

Revolucija kao lepa bolest

Za razumevanje ovih "evolucija" od neobicno instruktivnog znacaja moze biti knjiga Danijela Kon Bendita "Svi smo mi tako voleli revoluciju" (Nous l'avons tant aime la revolution, ed. Bernard Barrault, Paris 1986). Dvadeset godina posle sezdesetosmogodisnjih zbivanja "Crveni Deni", vodja "pobune" na pariskoj Sorboni, uputio se na planetarno putovanje kako bi ponovo susreo svoje nekadasnje "saborce". On je, zapocinjuci ovaj poduhvat, imao utisak "da smo uprkos nasoj razlici, nasim protivurecnostima, nasim porazima i nasim greskama, stvorili nove oblike drustvenog zivota i nametnuli drugacije ponasanje u politickim odnosima".

Neki od vidjenijih svetskih "sesetosmasa" podelili su Denijevo misljenje; drugi o tome nisu uopste ni razmisljali. Jer su se, osamdesetih godina, bivsi "revolucionari" iz 1968. godine vec podelili na dve ekstremno udaljene skupine. Jedna je bila potpuno drop-out, razocarana; drugu je prozimao "novi optimizam" dugog marsa kroz institucije. Ebi Hofman je ziveo na poslednjoj margini, tesko prehranjujuci svoju "komunu". Valerio Moruci i Adrijana Feranda, clanovi Crvenih brigada, bili su u zatvoru. Hans Joakim Klajn (uhvacen tek pre dve godine), pripadnik grupe Bader-Majnhof, kasnije Karlosov "vojnik", jedan od atentatora (otmicara) na ministre OPEK-a u Becu, kada su poginule tri osobe, ziveo je u dubokoj ilegali, krijuci se u "jednom malom gradu jedne male zemlje": "Hteo bih da me zaborave" - rekao je. On je osecanje te grupe "koja je prokockala svoj zivot" najbolje izrazio tvrdnjom da se "revolucionarno nasilje degenerisalo u sustini i postalo krvava trgovina". Sta ti danas znaci rec revolucija? - pitao je Deni Adrijanu Faranda. "Nista vise. Besmislena je" - rekla je ona.

U jednom prikazu Kon Benditove knjige, koji se svojevremeno pojavio u zagrebackom casopisu "Pitanja", kaze se da je, pocetkom osamdesetih, tzv. urbana gerila definitivno sisla sa politicke scene jer je, kao socijalni fenomen, pojela samu sebe, denuncirajuci sopstveni rigidni marksizam-lenjinizam maoisticke provenijencije, "koji je u svojoj praksi totalitaristicki". To je, na izvestan nacin, opravdavalo strategiju one druge grupe bivsih "sesetosmasa", koja je, objavivsi svoj dugi mars kroz institucije (1969), odustala od tvrdokornog anarhizma i prihvatila "pravila (politicke) igre": "Revolucionarni idealizam iz sezdesetih godina ustuknuo je pred politickim realizmom." Medju Denijevim sagovornicima iz te druge grupe nasli su se, medju ostalima, tada vec sasvim poludeli Dzeri Rubin, Adam Mihnjik i, razume se, Joska Fiser.

Sadasnji nemacki ministar inostranih dela bio je svojevremeno fanaticni poklonik Boba Dilena i Mika Dzegera. To mu je i sve sto ima od "obrazovanja". Jedno vreme radio je kao prost radnik u Opelu, sa namerom da (glede revolucije) deluje "iznutra". Godine 1976, posle nereda koji su izbili na demonstracijama povodom smrti Ulrike Majnhof, biva uhapsen pod optuzbom da je tesko ranio jednog policajca. Oslobodjen je. Odmah je odrzao svoj cuveni govor u kome je preobracenicki zamolio pripadnike urbane gerile da se okanu nasilja. Na pitanje da li bi se zalozio za Klajnovu amnestiju, Joska je odgovorio: "Sve dok terorizam ne izgubi svoju mitsku dimenziju u kolektivnoj svesti, ne mislim da je amnestija ikako moguca." Treba izgraditi "novu svest": "Danas pokusavam da svojim govorima u parlamentu zatresem jedno uze koje odzvanja u svim zemljama, koje ce pokrenuti energije, koje ce dati ljudima volju da se pokrenu." Je li to ovo? "Nemam nameru da postanem ministar" - rekao je Joska. Ta "skromnost" nije zavarala Denija: "Joska Fiser ilustruje istoriju ljudi moje generacije koji nisu hteli da rasciste sa sistemom, kako se za njih cesto misli."

Sloboda i totalitarizam

Posebna prica u svemu ovome bio je Adam Mihnjik, medju nama danas poznat kao bivsi prijatelj Dragoslava Mihajlovica. Intervju sa njim se pojavio tek u drugom izdanju Kon Benditove knjige. Zato jer je, prvo, Adam bio u zatvoru. Onda poljske vlasti nisu zelele da Deniju izdaju vizu. Najzad je Mihnjik postao clan vlade. Odrastao u ortodoksnom komunistickom porodicnom okruzenju, Adam je dugo bio "novi marksista", zalazuci se iz petnih zila za vise socijalizma po glavi stanovnika: "Mi smo predlagali jos bolji komunizam: bili smo zaista zreli za bolnicu!"

U vreme kada ga je Kon Bendit intervjuisao, on je vec "mislio demokratiju". Ali se, istovremeno, izmirio sa crkvom: mea culpa, mea maxima culpa. Sa danasnje (i nase) tacke gledista najzanimljivije je ono mesto u intervjuu na kome Mihnjik kaze da se oseca krivim zbog svog ("sesetosmaskog") stava o Vijetnamu: "Mi smo stavljali u istu ravan americku intervenciju u Vijetnamu i sovjetsku intervenciju u Madjarskoj. No, ta dva dogadjaja se ne mogu uporedjivati: u Vijetnamu se radilo o ratu protiv totalitarizma; u Madjarskoj o ratu protiv slobode."

Vec se ovde zapaza faktor "motiva", koji je, ovog proleca, eskalirao u NATO invaziju protiv Jugoslavije: ako se radi o demokratiji, ljudskim pravima ili, prosto, "politickoj korektnosti", onda je intervencija (bombama) dozvoljena, cak vrlo pozeljna. Mada danas podrzava NATO, Kon Bendit je tada, u razgovoru sa Mihnjikom (jun 87), primetio da tu postoji i vijetnamska tacka gledista: iz njihove vizure, to je bio rat za nacionalno oslobodjenje. "Oni nisu bili za komuniste, oni su bili protiv Amerikanaca." Mihnjik: "Postedi me govorancija!" Druga tacka gledista ne moze postojati: ko nece ljudska prava, dobice bombe. "Novi svetski poredak", bio je, dakle, projekat preobrazenih "sesetosmasa". Bus i Gorbacov bili su u tom poslu samo sluzincad.

Taj preobrazaj bio je posebno vidljiv na primeru Dzerija Rubina, osnivaca jipi-pokreta, autora anarhistickog prirucnika za zivot "Ucini to!" (Doo it), koji je sezdesetih godina hodao svetom ofarban kao uskrsnje jaje. Jednom je kandidovao svinju (domaca zivotinja) za predsednika. Bio je hapsen 36 puta. Sudili su mu kao jednom od "konspirativne osmorice" zbog toboznjeg atentata na buduceg predsednickog kandidata (1967), zajedno sa Ebijem Hofmanom i Tomom Hejdenom, koji ce se kasnije ozeniti Dzejn Fondom. Onda se, u sedamdesetim, okupao, obrijao bradu i nakon toga nikada nije izasao iz kuce pre nego sto proveri da li mu je u dzepu kartica Ameriken ekspresa. Kada se, marta 1985. godine, na jednoj univerzitetskoj tribini u Filadelfiji, susreo sa svojim nekadasnjim saborcem Ebijem Hofmanom, rekao je: "Ebi vam prica o sezdesetim i zeli da poruke tog vremena budu korisne u osamdesetim. Ja vam govorim o kraju veka i XXI stolecu koje nameravamo stvoriti."

Zvuci li vam to poznato? Dzeri je bio misljenja da se ne moze ziveti primenjujuci, iz decenije u deceniju, stalno jedne te iste recepte. "Ti recepti nisu vise prihvatljivi za nase doba, sasvim jednostavno zato sto su ljudi koji su osporavali sistem tokom sezdesetih, danas oni koji upravljaju ovom zemljom. S obzirom da smo nova vecina u ovoj zemlji, zbog cega bismo se morali buniti? Zasto da izlazimo na ulice kada mozemo izabrati predsednika koji deli nase ideje?!"

Receno - ucinjeno. Jer su se ideje ovog "novog (svetskog) poretka" veoma dopale jednom saksofonisti, takodje bivsem "sesetosmasu", obaska imitatoru lika i dela pok. Dzona F. Kenedija.

Trijumf "cinicnog uma"

To stanoviste danas najbolje izrazava "kolateralni muskarac" Toni Bler kada kaze da vladajuca levica nece propustiti sansu da stvori jedan novi svet, pa makar i sa bombama - sa njima, zapravo, najbrze i najsigurnije. Kako je Igor Mandic to vec dokazao, analizirajuci jedan clanak Bernara Anrija Levija, ovo je transformacija nekadasnjih dvadesetogodisnjaka koja, u njihovoj zreloj dobi, dovrsava kao trijumf "cinicnoga uma". Jer, kaze Bernar-Anri Levi, "Amerikanci i Evropljani ce zajedno izbrisati sram losih vodja koje postoje od kraja hladnog rata. Novi lideri - Bil Klinton, Toni Bler, generalni sekretar NATO-a Havijer Solana, nemacki ministar inostranih poslova Joska Fiser i njegov francuski kolega Iber Vedrin - svi su iz 'generacije 68'. Suprotno ljudima iz proslosti, oni su voljni upotrebiti zapadnu vojnu snagu u humanitarne svrhe... Koristeci NATO-ove armije, stvorene tokom hladnog rata, sezdesetosmasi su sada u prilici da stvore novi svet, o kome su nekad sanjali na ulicama Pariza, Berlina i Berklija" (NIN br. 2524).

Tako se, eto, na kraju jedne "evolucije", dolazi do pojave koja je zbilja jedinstvena u istoriji, do apsolutnog prozimanja levice i desnice, do zbiljske crveno-crne koalicije. Jednom porazena ekstremna levica, nakon dugog marsa kroz institucije, svoj utopizam definitivno namece svetu posredstvom eminentno desnicarskog rekvizitarija, dok se desnica, uvek porazena zarad svojih "sredstava", sada hrani levicarskim manihejstvom, njegovim entuzijazmom ("vrucicom") koji ne preza od bilo kakve prepreke i koji je prakticno neosetljiv na razlike ("nijanse"), pravdajuci to svojim "idealizmom".

Sada se, prema tome, ispostavlja da svojevremeni "pad u gradjansko" (sto je, bdz the njadz, tema hipi-opere Tomi) jednog dela bivsih "sesetosmasa" nije bio nimalo slucajan, a jos je manje bio rezultat "slabosti". Nisu oni pristali na japi - konformizam jer su se manuli "corava (revolucionarnog) posla", nego su postali elita konformizma da bi, utopljeni u "novu vecinu", sebi jednom obezbedili mehanizam (NATO armije) koji ce ih konacno dovesti do praga njihovih "istorijskih" ciljeva, do sanse da "preprave" svet. Gradjanska demokratija se, tako, pod "sesetosmaskom" kontrolom, pretvorila u sredstvo totalitarizma: najveci "jastreb" - Toni Bler - je upravo onaj koji iza sebe ima apsolutnu podrsku birackog tela.

Traktat o posluzi

No, da se - konacno - vratimo na pocetak: otkuda Crvene brigade u ovoj prici? One su politicki - i drugacije - bile mrtve vec dvadeset godina. Ali su se vratile. Sama njihova pojava posle toliko duge hibernacije jeste iznenadjenje koje je tesko racionalno obrazloziti: "istorijske vodje" ove znamenite teroristicke formacije su ili jos u zatvoru ili su (poput Renata Kurca) "preobracene"; kontinuitet "revolucionarne borbe" kao emanacije nasilja davno je prekinut i sve je otislo na djubriste istorije, gde mu je i bilo mesto.

Medjutim, iznenada, kada se tome niko nije nadao, agresija na Jugoslaviju vratila je Crvene brigade "u igru", i one su se, ubivsi usput jednog drzavnog cinovnika, oglasile "antinatovskim" saopstenjem o akciji zapadne alijanse. Rat u organizaciji "sesetosmasa" udahnuo je teroristima frankenstajnovski "dah zivota", te su oni opet ovde, u Evropi, kao politicki "zombiji" u svetskoj noci "zive smrti". Nekada ekstremno krilo evropskog (i svetskog) levicarenja, izraz "bolesti nasmrt" same te levice, proizisao iz kraha sezdesetosmaskog utopizma, terorizam sada vaskrsava i kao (opet) konacni produkt i kao (nova) "opozicija" one levice koja momentalno vlada zapadnim gradjanskim drustvima. Jer je ta levica, koja vlada zapadnim drustvima, agresijom na Jugoslaviju pronasla svoj istorijski "razlog postojanja", ali je, istovremeno, Crvenim brigadama pruzila ono sto im je, u doba "trulog konzervativizma" De Gola i Alda Mora nedostajalo - legitimitet. Legitimitet nasilja ili nasilja kao legitimnog. U tom smislu da "plemenitost" cilja opravdava sva sredstva. Teror ne samo da je dozvoljen; on je pozeljan. Tamo gde u savremenom svetu nema terora, sve je sumnjivo. Revolucionarno nasilje koje se degenerisalo u sustini, postalo je, kao krvava trgovina, degenerisana sustina sveta, sto - bez obzira koliko to apsurdno zvucalo - obnavlja njegovu mitsku dimenziju u kolektivnoj svesti nekih novih terorista.

Ulrike Majnhof je zalud umrla. Bila je ispred "svog vremena".

Bogdan Tirnanic