SUDIJA ZA VEŠANJE (The Life and Times of Judge Roy Bean) - režija Džon Hjuston (1972)

„Sudija za vešanje“ Džona Hjustona je film koji nije doživeo veliki uspeh kod publike i kritike. Ne znam zašto, ali meni se obično desi da u takvim filmovima, vidim nešto što drugi ne vide. To je bio slučaj i sa ovim filmom. Prvo, ovde imamo jednu neklasičnu vestern priču koja je potpuno drugačija od onoga što se tada prikazivalo u tom žanru i koju je režirao čovek koji je ikona pravog holivudskog filma. Drugo, scenario je napisao Džon Milijus kojem se klanjam kad god stignem zbog onih nekoliko remek dela. Treće, Pol Njumen je ovde napravio jednu od svojih najboljih uloga. Četvrto, Stejsi Kič je odigrao nezaboravnu epizodu od nekoliko minuta. Peto, ovo je holivudski film iz sedamdesetih. Šta hoćete više? No, da ne bih ja sada ovde nešto palamudio, najbolje bi bilo da pročitate šta je o ovom filmu rekao njegov tvorac Džon Hjuston u Otvorenoj knjizi (str.322):

„Za moj sledeći film – Sudija za vešanje ne može se reći da je bio baš uspešan, ali ga jedva možete nazvati rezultatski dobrim. Nije „poleteo“ kao što kažu. Ipak sadrži nešto veoma dobroga.

Zaintrigirao me je, na prvom mestu, duh scenarija Džona Milijusa, koji je pokazivao divno osećanje prema starom Zapadu. Sudija je spadao u finu staru američku tradiciju “neverovatne“ priče, krupne laži, strukture naseljene tako neobičnim ličnostima koje su u stanju da izvedu čudesna i sasvim neverovatna dela. Istovremeno je govorio nešto važno o graničarskom životu i gubitku američke nevinosti. “Sudija“ Bin je insistirao da veša zločince na uglu Prve i Glavne ulice, uprkos protestima građana koji su mislili da taj postupak treba izvoditi krišom u nekoj staji van grada. Ako se stide da se javno vešaju ljudi, tvrdio je sudija, onda uopšte ne bi trebalo vešati. (Žalim što moram da kažem da je jedan čuveni filmski kritičar sve to smatrao za argument u korist smrtne kazne).
Zadovoljan sam bio mnogim stvarima u Sudiji za vešanje. Humor je posedovao neku čudnu i divnu ekstravaganciju. Kako je grizli Adams prespavao zimu s medvedima, na primer, i izgubio svoju medvedicu kada je pobegla s jednim grizlijem iz Montane, ostavivši mu sina od 200 kila koga smatra da treba da preda na čuvanje sudiji. Scena za šankom kada se sudija i medved opijaju i scena u kojoj Rđavi Bob (Zli albino) dolazi u grad i sudija“propušta dnevnu svetlost kroz njega“ – bukvalno, tako da stvarno ugledate pejzaž na njegovoj drugoj strani. Film je imao puno takvih stvari. Da bih pojačao efekat, namerno sam upotrebio tehniku koja dopušta da se mnoge stvari događaju bez logičnog opravdanja. Stvari se pojavljuju, stvari se dešavaju, smešne, tužne, komične, dramatske. Šaljive jednog trenutka, uzdržljive drugog.
Pol Njumen je pomogao da sve ovo uspe, naravno. On je jedan od najobdarenijih glumaca koje znam i on smatra svoju ulogu Sudije za jednu od najboljih. Njumen će uvek biti Zlatni Dečko. Njegova politička i umetnička ubeđenja će uvek biti, bez razlike, korektna (koincidiraju sa mojima), a njegova sposobnost uviđanja je zaista retka. Glumeći po intuiciji, on dolazi do trenutnih odluka koje kasnije izdržavaju sve testove logike. Kao glumac, on je sposoban za one brze transformacije ličnosti koje su ravne promeni maske. Među bogovima bi sigurno našao mesto kao Hermes krilatih peta, stalno u pokretu – graciozan, sa stilom i urođenim ritmom. Mogao je da postane bokserski šampion ili klizač ili gimnastičar. Za vreme snimanja Sudije za vešanje priznao mi je da bi radije bio vozač trkačkog automobila nego glumac, što sam u to vreme smatrao za jedan od pustih snova koje svi imamo. Ali onda je dva puta bio amaterski trkački šampion Amerike, a ne tako davno stigao je drugi u Le Manu.“