NEŠTO O NEKIM KNJIGAMA

Kad god se približi Sajam knjiga, prijatelji, drugari i poznanici me pitaju jesam li pročitao nešto vredno pažnje. Kako bi ih preduhitrio, rešio sam da na blogu podelim ovih nekoliko naslova koje sam uspeo da pročitam u poslednjih nekoliko meseci, a koji možda mogu zainteresovati nekoga ko bude svratio na Jorgoslovlje. S obzirom da nisam ni kritičar, niti neko ko se stručno bavi literaturom, ove preporuke postavljam isključivo kao običan čitalac koji preferira neobaveznu literaturu. Kada mi je knjiga dosadna, ja je ostavljam. Sloboda izbora uvek mora postojati. Ova dela, kao što rekoh, uspeo sam da pročitam do kraja. Neka od njih su me baš dobro pogodila, neka malo manje, ali poenta je da među njima, po mom mišljenju, nema promašaja. Pored sjajnog Džona Fantea o kojem sam nešto zapisao tu su i sledeći romani:

BETON – Tomas Bernhard  ( Izdavač Alexandria Press)

„Beton“ je pored romana „Gubitnik“ i „Vitgenštajnov sinovac“ još jedno Bernhardovo remek-delo koje brojim u svoja ozbiljnija čitalačka iskustva. Iako Tomas Bernhard spada u sam vrh austrijske i uopšte germanske proze dvadesetog veka, čini mi se da i dalje nije dobio mesto koje zaslužuje. Za njega sam prvi put čuo devedesetih i to posle jednog pročitanog intervjua sa Davidom Albaharijem koji je Bernharda naveo kao jednog od svojih omiljenih pisaca. U ovom izdanju je odličan esejistički predgovor „Savršena podvojenost“ napisao pisac Igor Marojević, koji je poznat kao veliki fan Berhnarda. Zaista savršen uvod u delo ovog genijalnog osobenjaka. Volim da čitam knjige pisaca koje se ne mogu prepričati, a koje su u stanju da te opasno uzdrmaju u svakom smislu. Berhardove knjige su takve. 

UNIŽENJE – Filip Rot    (Izdavač Paidea)

„Uniženje“ je kratki roman autora „Portnojeve boljke“ i „Profesora žudnje“ (koje sam pročitao) kao i mnogih drugih koje nisam čitao. Ovde nema humora kao u „Pornojevoj boljci“ ali ima seksa, ljubavi, intelektualnih ospervacija na temu umetnika u krizi, odnosa starijeg muškarca i mlade žene, straha od starosti, gubitka libida, usamljenosti. Ako vam se pre desetak godina dopao film Roberta Bentona „The Human Stain“ sa Entoni Hopkinsom i Nikol Kidman, koji je rađen po Rotovom romanu, onda je i ovaj roman za vas. 

NA PADINI – Markus Verner   ( Izdavač Fabrika knjiga)

Sasvim slučajno naleteh na ovaj roman dok sam tragao za nekom drugom knjigom na policama gradske biblioteke. U pitanju je švajcarski pisac, koji je studirao germanistiku, filozofiju i psihologiju u Cirihu, a doktorirao na delu Maksa Friša. Meni je bio skroz nepoznat i nikada nisam čuo za njega, ali kada sam na poleđini knjige pročitao njegovu biografiju, poželeo sam da pročitam knjigu i vidim šta čovek ima da kaže. Priča jednostavne strukture koja prati razgovor dvojice slučajnih poznanika u jednom restoranu sa obrtom koji će se vrteti oko njihovog emotivnog života. Odličan roman sa prefinjenim intelektualnim štimungom.

NIGDJE, NIOTKUDA- Bekim Sejranović       (Izdavač Booka) 

       

Obožavam savremene bosanske pisce. Mnoge od njih još nisam pročitao, ali kako vreme prolazi sve ih je više na mojim policama. Na ceo taj trip navukao sam se preko Miljenka Jergovića. Bekim Sejranović je za mene novo ime, ali ovim romanom me je kupio, tako da ću rado uzeti i njegovu novu knjigu koja je ovih dana izašla kod nas. Bekim ume da pripoveda i to radi na jedan lep i zanimljiv način. Čovek je u stanju da te nasmeje, pa da te rasplače. To je ono što se mora ceniti kod jednog mladog pisca. Glavni lik ovog romana detinjstvo provodi u Bosni u vreme SFRJ, potom odlazi u Rijeku gde provodi srednjoškolske pankerske dane, a posle raspada zemlje odlazi u Norvešku, gde ponovo kreće od nule. Nekoliko puta pokušava da se vrati kući, ali nije baš siguran da li je ona locirana u Brčkom, Rijeci ili Oslu. U tom smislu ga možemo doživeti kao modernog Odiseja koji i dalje traga za svojim domom u svetu u kojem je sve više stranaca. Knjiga je nagrađena nagradom Meša Selimović 2008.godine za najbolji roman. U pitanju je jedna lepo napisana i jednostavnim jezikom ispričana priča koja je u isto vreme i moderna i klasična, da ne kažem tradicionalna. Bekim je skroz OK.

SJETVA SOLI –Muharem Bazdulj    (Izdavač Rende)

Muharem Bazdulj je poznat našim čitaocima jer često piše za nedeljnik Vreme, pa se nekako i odomaćio među ovdašnjom publikom. Po mom mišljenju njegova zbirka priča „Čarolija“ spada u sam vrh post-jugoslovenske proze i to je bio razlog što sam rešio da pročitam i njegov roman „Sjetva soli“. U pitanju je priča koja se bavi temom povratka rodnom kraju sa onim sentimentom svojstvenim kantri baladama. U pesmama obično taj dasa, koji podseća na mladog Krisa Kristofersona ili Džefa Bridžisa, dolazi u mesto u kojem je odrastao, ali tamo ne nalazi ništa od onoga što je očekivao da će naći. Sve se promenilo, samo je pustinja ostala večna, kako bi rekao šerif u velikom Fordovom vesternu. Janko Aleksić, junak ovog romana, za razliku od likova iz kantri balada, nije ništa ni očekivao, jer je znao da njegove uspomene na Sarajevo žive u nekom drugom vremenu, vremenu osamdesetih godina, i da taj grad postoji samo u njegovom sećanju. Janko dolazi na sahranu prijatelju Mladenu, koji je bio jedan od učesnika čuvenog naci žura iz osamdesetih, za koji se ispostavilo da je bio samo jedna obična zajebancija sa kukastim krstovima od majoneza na krekerima, ali je mnogima ta zajebancija promenila živote. Zanimljiva knjiga kroz koju se prvovlače i brojne reference vezane za umetnost, pop kulturu i opšta mesta ex yu mitologije osamdesetih.

APRIL NA VLAŠIĆU – Muharem Bazdulj     (Izdavač Geopoetika)

Još jedan dobar roman Muharema Bazdulja, za koji bih mogao reći da skroz pripada mojoj generaciji. Drugari ispisnici, što bi rekli stari, apelujem da se slobodno upustite u ovo pisanije talentovanog Bazdulja, jer ćete naći deo vaših/naših života iz bliske nam prošlosti i ovih naših srednjih godina kojih mnogi od nas nisu svesni. „April na Vlašiću“ je istorija jedne mladalačke ljubavi i propuštene šanse, kritika pomodarskih književnih simpozijuma i fejk intelektualaca koji se kriju iza sumnjivih fondova, kao i sudar sa realnim svetom kada čovek shvati da je premlad da podvuče crtu, a prestar da povlači poteze nezrelog čoveka. 

39 PESAMA – Nebojša Krivokuća         (Izdavač Booka)

Ova knjiga je, pre nego što je postala knjiga, bila zapravo deo intimnog sanjalačkog sveta Nebojše Krivokuće, smeštenog na komadu sajber prostora po imenu Prešlicavanje. U pitanju je blog jednog pristojnog gradskog mladića, dramaturga, putnika, ljubitelja filmova i pop muzike, koji se profesionalno bavi marketingom, kao kreativni direktor jedne poznate agencije, a u slobodno vreme napiše ponešto za nas koje zanimaju plodovi njegove blogerske radosti. I kad je Nebojša sve te priče o pesmama sakupio i složio u knjigu, pojavio sam se na promociji među fanovima Prešlicavanja. Prvo što sam primetio tom prilikom je da među fanovima Nebojšinog bloga ima dosta žena, i to lepih žena. Ima tu nekakave lirike koja izgleda pali, nisam još provalio, ali čini mi se da sam na tragu. Među svim tim pesmama, žanrovski različitim, koje će vas sentimentalno sprovesti kroz intimne doživljaje autora, prvenstveno ćete upoznati unutrašnji svet čoveka koji o njima piše, a značaj samih pesama cenićete u tom kontekstu. Možda ćete se naći u svemu tome, možda nećete? Ako ste voleli Hornbija i njegova pisanija o sličnim temama, prijaće vam ova knjiga. To su priče za generacije koje su odrastale na pločama, kasetama i diskovima i kojima je muzika krojila pogled na svet i životnu filozofiju. Šarmantno, nepretenciozno, i u svakom slučaju pozitivno.

OMILJENA IGRA – Lenard Koen     (Izdavač Geopetika)

Jedan od mojih omiljenih kantautora, veliki gospodin i veliki pesnik, tačno pre pedeset godina je napisao ovaj lirski bildungsroman koji je obradovao sve fanove Koenovog lika i dela. Potvrđen i ostvaren kao singer-songwriter, Koen je svoje prozno mladalačko delo pisao srcem pesnika, što se u samom stilu i te kako oseća. Priča o odrastanju i potrazi za večnom lepotom, portretu umetnika u mladosti, montrealskim ulicama, buntu, erosu, odlasku u Njujork i ponovnom povratku. Koen je svoje delo pisao u Grčkoj zahvaljujući stipendiji koju je dobio od Umetničkog saveta Kanade. Siguran sam da će biti onih koji će zakerati pričom kako se vidi da Koen ipak nije pravi pisac. Međutim, kada budete još jednom sagledali celu priču sa kompletnim opusom autora, i uzmete u obzir činjenicu da je napisana pre pedeset godina, shvatićete da takve odrednice u ovakvim slučajevima ne važe. U pitanju je Leonard Koen i to je dovoljno.