четвртак, 03. октобар 2013.

Rođendan


Bilo je kasno leto, možda početak jeseni, kada smo se našli u Parizu. Nismo gubili vreme. Hodali smo, toga se sećam. Hodali smo baš puno. Nisu nam bili bitni ni Luvr, ni Trijumfalna kapija, ni Ajfelova kula. Želeli smo da prebrojimo kocke kaldrmisanih ulica. Ništa više. Samo to. Ana je pila kafu i jela kroasane na Bulevaru Osman. Ja sam tražio lokaciju na kojoj je Alen Delon ubio Ričarda Krenu u Melvilovom „Žaci“. Kada sam se vratio, video sam je kako priča sa nekom ženom koja je upravo odlazila. Reče mi da je to bila Joko Ono. Pozvala nas je na rođendan. Rekao sam da je to baš lepo od Joko i da je to jedinstvena prilika da se slikam sa njom i nakačim sliku na facebook. 

Kupili smo joj „Mansardu“ Danila Kiša u jednoj knjižari koja je bila naslonjena na drugu knjižaru. Usput sam se sudarao sa lutkama u izlogu, bremenitim crnkinjama i ljudima raspuklih glava sa ubojitim mozgovima. Koja je zapravo godina? 

„Ovaj deo grada previše miriše na šezdesete“, rekoh Ani.

 „Ali Joko je stara, video si je. Lenon je odavno mrtav. Jedino je ova Kišova knjiga iz šezdesetih", rekla je Ana.

Ušao sam u stan Joko Ono sa dobrim namerama. Bilo je tamo ekscentričnih ljudi i nekoliko sijamskih mačaka. Sto sa hranom je izgledao bogovski. Doneli su nam dve čaše crvenog vina. Prišla nam je Joko. Pričala je malo na japanskom, malo na francuskom, malo na engleskom. Pitao sam je, na mom lošem engleskom, da li smem zapaliti cigaretu. Odgovorila mi je na srpskom da nije nikakav problem. To me je iznenadilo. Kada je primetila moju začuđenost, rekla mi je da govori jezike balkanskih naroda, samo u mojim uvrnutim snovima. Ana je stajala kraj stola sa hranom se nekim frikom što podseća na Trumana Kapotija koji joj je objašnjavao kako je dobar buđavi sir zapravo onaj koji najviše smrdi. Popio sam još dve čaše vina i rekao Joko da ja ne mislim da je ona kriva za raspad Bitlsa.

 „To su gluposti“, rekao sam. „Sve što kažu da jeste, zapravo nije. Zato smo danas u ćorsokaku.“

„Šta je to ćorsokak?“

 „Blind street“, rekoh.

 „Ah, vi ste tako divni, hvala vam“ reče Joko.

 „Nema na čemu i srećan vam rođendan.“

 „Rođena sam u februaru, ali uvek izmišljam razloge za slavlje.“

Posle toga je više nisam video. Sedeo sam u fotelji kraj kamina, pušio i posmatrao taj svet. Senke su se prelamale, a iz zvučnika su kotrljali neki novi zvuci. Više me nisu zanimali ti ljudi. Želeo sam da odem.

 Opet smo se našli u našoj iznajmljenoj mansardi. Ana i ja. Bilo je hladno. Spavali smo. Pribili smo se jedno uz drugo, i to je bilo najvažnije. Videla su nam se samo stopala.

5 коментара: