NEPRISTAJANJE

Nepristajanje je jedini pravi odabir. Francuska Akademija nauka i umetnosti je svojevremeno želela da dodeli nagradu rumunskom filozofu Emilu Sioranu, koju je Sioran odbio sa obrazloženjem da bi tim činom prihvatio pravila sveta i dozvolio istom da ga vrednuje. Sioran to nije želeo. Slično obrazloženje je imao i Žan Pol Sartr, pošto je odbio Nobelovu nagradu za književnost. Selindžer se povukao u brda Nju Hempšira. Džo Stramer (The Clash) i Mark Sendmen (Morphine) su umrli u "čizmama", sa gitarom u rukama. Niko od njih nikada nije pristao na svet ovakav kakav jeste. Znali su da je čovečanstvo skrojeno po meri malograđanina i idealnog mediokriteta. Niko od njih nije želeo da "titra jaja" tako uspostavljenom modelu, već su mu se žestoko suprotstavljali, slaveći individualizam kao najnedostižniji ideal svakog mislećeg bića. Takav odabir predstavlja i mučenički put, jer svi koji su se opredeljivali za isti, ili koji i dalje hodaju tim putem, znali su i znaju da će ih svetina, na samom kraju, ipak naterati da ispiju svoju bočicu otrova, na isti način na koji je demos naterao Sokrata da ispije kukutu. Lepo je rekao Žika Pavlović: "Kad čujem reč narod, mašim se za qurac".

U Srbiji se nikada nije primio individualistički duh, niti je ikada zvanično proglašen kao vrednost. Ovde su se uvek smenjivale kolektivistčke ideologije levice i desnice. Od zajednice komunizma do sabornosti klero-nacionalizma. Negde između, u tom društvenom rascepu srpske zbilje, živeli su i stvarali neki ljudi koji nikada nisu pristali i zbog kojih sam ponosan što delimo/i što smo delili isto parče neba.

BORISLAV PEKIĆ

Možda će jednog dana neki akademik objasniti Srbima zašto su Borislav Pekić i Danilo Kiš kao dva najveća pisca moderne/postmoderne sa ovih prostora umrli u egzilu. Možda će neko od tih nacionalnih romantičara priznati da su se i Pekić i Kiš sklonili od živog blata i palanačke kaljuge domaće kulturne scene. Previše su štrčali. Čopor je želeo njihovu krv. Njihova individualnost i vera u ličnu slobodu nije mogla proći nekažnjeno. Pekić je, nekada, devedesetih, kao kandidat za odbornika u Rakovici izgubio na izborima od Vojislava Šešelja. Tada sam shvatio da je ljudska glupost neuništiva (da ne kažem srpska) i da je građanstvo tim činom između pametnog čoveka i primitivne budale izabrala ovog drugog. Najgora stvar je što je takav izbor pretvoren u tradiciju. Zato će naši životi, na ovim prostorima, zauvek biti pakao.

DANILO KIŠ

Frapantna je njegova fizička sličnost sa Kit Ričardsom. Razbarušenost duha. Poslednji vitez subjektivnosti. Intelektualac i boem. Čovek koji nikada nije pristao. Čovek koji je mnogo toga napisao. Ćovek koji nije želeo da ćuti. Napisao je: „Volim, dakle, rekoh li, u Parizu, to što se kafane i knjižare dodiruju ramenom, kao da se podupiru (susret duhova i susret ljudi); ne volim strukturalistička književna kvazinaučna mudrovanja, taj plemenit i uzaludan napor da se misao svede na ajnštajnovsku formulu (jer znam ruske formaliste, znam Šklovskog, i znam da se delo može raščiniti na proste činioce kao sat, i da se može ponovo sastaviti da kuca kao ljudsko srce); ne volim sveopštu politizaciju francuske kulture, njenu 'angažovanost', njeno sartrovanje, njeno trovanje čistih pesničkih vrela; volim kako Pariz reaguje na aktuelna zbivanja; živo, strasno, pristrasno; ne volim nombrilizam, parisko, francusko manihejstvo, gde se sve svodi na uprošćenu, besmislenu formulu levo i desno, kao na dan poslednjeg suda, gde pariska inteligencija, davši sebi prerogative Boga i sudije, baca grešnike na jednu a pravednike na drugu stranu, bez suđenja i bez opoziva; volim pokretnu biblioteku metroa, tu sporednu Nacionalnu biblioteku na točkovima; ne volim da slušam parisku inteligenciju koja se do zamora služi jednim te istim referencama: Marks, Mao, Frojd, Sartr, a nikad, ili skoro nikad, Montenj, Bodler, Flober, Kami...; volim toleranciju Pariza, gde ima mesta za svaku tendenciju, ideju, političku i književnu, taj široki spektar oprečnih mišljenja koja žive pod istim krovom kako kakva velika, bučna i zavađena porodica; ne volim kratko pamćenje pariske inteligencije, koja je odbacila sumnju, taj najdragoceniji intelektualni kompas, i godinama strasno grešila protiv istine, protiv očiglednosti i protiv slobode; volim njenu brigu za slobodu, jer i kad je grešila protiv istine i to je činila iz brige za slobodu; ne volim njenu neinformisanost, njenu nečuvenu lakovernost, njenu naivnu 'veru u progres', njen staljinizam kojeg se s mukom oslobađa; volim njenu spremnost da se pokaje, da prizna svoje dojučerašnje zablude i svoje dojučerašnje grehe [...].“ (Homo poeticus, 177-178).

Ubili su ga intelektualni primitivci iz našeg sokaka optuživši ga da je plagijator. Izgleda da je svaki genije imao svog Salijerija, s tim što je Kiš nad glavom imao nekoliko takvih.

ŽIVOJIN PAVLOVIĆ

Žika Pavlović je u srpsku kulturu prvi uveo subverziju. Posle filma "Kad budem mrtav i beo" više ništa na ovim prostorima nije bilo isto. Smrt Džinija Barke u poljskom klozetu, što reče Marko Kostić, predstavlja "najveći krik stila koji je naša kinematografija ikad posedovala. To je pravi modernistički šok, trenutak kad umetnost sama sebi krči pravila (Šiler), trenutak egzita iz provincijalizma, izlaza iz umetnosti shvaćene kao težine, kao krsta koji mora da se nosi zarad raznoraznih kolektivnih iskupljenja, kao posledica korumpirane kulturne svesti. U tom trenutku najveće fiziološke napetosti i socijalne evolutivnosti koju je gubitnik na filmu ikad doživeo, balkanska publika gleda nešto najuzvišenije što je mogla da vidi u sopstvenoj kuhinji (ili bioskopu)".

Pritajeni nihilizam i dovođenje u pitanje svih vrednosti, kako nacionalnih tako i inostranih, Žiku je guralo ka margini. Jednostavno, tretirali su ga kao čoveka koji se bavi filmom. Pisci ga nikada nisu smatrali "pravim" piscem, slikari ga nikada nisu smatrali "pravim" slikarom, dok su ga svi smatrali jeretikom. Žika nije pet para davao na to šta će drugi pričati o njemu. Gurao je svoju priču do poslednjeg daha.

BOGDAN TIRNANIĆ-TIRKE

Tirke je Beograd. Tirke je legenda, koja postaje mit. Dok su njegovi ispisnici negovali rusofiliju (bilo staljinističku, bilo monarhističku-antikomunističku)Tirke je inaugurisan u prvog beogradskog amerikanofila. Amerikanofilija je u to vreme podrazumevala redovne odlaske u kinoteku i bioskope, slušanje jazz muzike i rokenrola. Tirke je preteranim konzumiranjem crno-belog Holivuda postao beogradski Hemfri Bogart. Tirke je čovek koji je napisao neke od najboljih stranica o pop kulturi na srpskom jeziku. Kupio me je rečenicom : "Američki film - to je pleonazam."

TOM GOTOVAC

Antonio Lauer alias Tom Gotovac rođen u Somboru, živeo u Zagrebu, studirao u Beogradu. Čitavog života je osim bavljenja filmom i slikarstvom, organizovao raznorazne hepeninge i performanse i bio jedan od rodonačelnika avangardne umetnosti na ovim prostorima. Sedamdesetih godina je bio hapšen jer se obukao u Supermena, uzeo srp i čekić, te ih neprekidno dizao i spuštao. Snimio je dosta kratkih alternativnih filmova i nikada nije prestao da provocira provincijski ukus. Igrao je u filmu Lazara Stojanovića "Plastični Isus", a prema tvrdnjama Slobodana Šijana i Nebojše Pajkića bio je jedan od najboljih poznavaoca američkog filma među tadašnjim posetiocima Kinoteke.

RAŠA TODOSIJEVIĆ

Dragoljub Raša Todosijević je avangardni umetnik i slikar. Ljuti se kada za njega kažu da je avangardni umetnik jer ga ta etiketa prati još od 1968.godine. To je nenormalno, kaže Raša, da jedan umetnik od 1968. do 2009.godine budem avangardni umetnik. To je kao kada bi žena toliko godina bila u drugom stanju. Da li to govori o Raši ili o nezrelosti srpske kulture. Hm...biće da je ovo drugo.

Raša Todosijeviće jedan sjajan i duhovit lik. Njegova dela su takođe predstavljala subverzivni avangardni pomak i potpunu suprotnost oficijelnoj mejnstrim umetnosti soc-realizma koji je tada bio na snazi.

MARINA ABRAMOVIĆ

Začetnica umetnosti našeg vremena čiji su provokativni performansi početkom sedamdesetih izazivali burne reakcije u ondašnjem javnom mnjenju, a kasnije i u svetskim umetničkim krugovima koji su ipak imali daleko više sluha za njeno stvaralaštvo, nego što su to imali naši u vreme kada je počinjala. U svetu, Marina važi za pravu umetničku heroinu, njena dela su uključena u mnoge značajne javne kolekcije, nagrađena je Zlatnim lavom za najboljeg umetnika na Bijenalu u Veneciji 1997, za svoju neobičnu video instalaciju-performans „Balkanski Barok“, 2003. dobila je nagradu Besi za „Kuću sa pogledom na Okean“.

ŠARLO AKROBATA

Koja, Milan i VD. Trio koji je stvorio najznačajniji album domaćeg rokenrola ("Bistriji i tuplji čovek biva kad"). Prvi studijski snimci grupe, pesme "Ona se budi", "Oko moje glave", "Niko kao ja" i "Mali čovek", napravljeni su u studiju Enca Lesića 1980. i zajedno sa snimcima bendova Idoli i Električni orgazam objavljeni na kultnoj kompilaciji "Paket aranžman" koju je 1981. izdao Jugoton. Sve četiri pesme postigle su komercijalni uspeh i dobile odobravanje kritike, a "Ona se budi" i "Niko kao ja" postaju i radijski i koncertni hitovi. Krajem 1980. godine grupa učestvuje i na Omladinskom festivalu u Subotici na kojem izvodi pesmu "Ona se budi" i dobija drugu nagradu žirija. 1981. bend piše muziku za film Miše Radivojevića "Dečko koji obećava", a sa njima na projektu kao gitarista sarađuje Goran Vejvoda. Muziku je pisao Koja, a tekstove pesama Nebojša Pajkić koji je i pisac scenarija. Koja i Vdović i glume u filmu, i to ritam sekciju izmišljenog benda "VIS Dobri dečaci". Tri pesme Šarla akrobate koje se pojavljuju u filmu, i koje nikada kasnije nisu zvanično objavljene, su "Slobodan", "Balada o tvrdim grudima" i "Depresija". Posle raspada Šarla nastala su dva najznačajnija benda domaćeg rokenrola - EKV i Disciplina kičme.

Njihova pesma "Niko kao ja" danas predstavlja himnu individualizma u umetnosti pobune.

DAVID ALBAHARI

David Albahari je najpoznatiji Zemunac na svetu. Ako ne na svetu, onda bar u Kalgariju. Jedan je od pokretača prve grupe u ondašnjoj SFRJ koja se javno zalagala za legalizaciju marihuane. Do sada je opbjavio nekoliko sjajnih romana i par remek dela (Cink i Mamac). Prevodio je sa engleskog Apdajka, Beloua, Najpola. Pomalo se ložio na budizam. Družio se sa Basarom i Bajcem. I dalje obožava rokenrol. Ne znam da li je još uvek za legalizaciju gandže.

SONJA SAVIĆ

Najveća, najtalentovanija i najpametnija. Njene uloge su poezija. Takva glumica se neće roditi narednih sto godina. Sonja se naprosto nije uklapala u kompromisne mediokritetske projekte koji se u ovom poslu podvode pod tezgarenje. Bila je rođena glumica koja je od zanata pravila umetnost. To nije mogao svako, već samo odabrani. Sonja je ponela taj krst i hrabro ga je nosila do kraja. Njena smrt je posledica tereta genijalnosti, a ne heroina kako to vole da komentarišu palančani.

SRĐAN ĐILE MARKOVIĆ

Slikar i bend lider sastava SUPERNAUT. Svirao je i u Disciplini kičme i Partibrejkersima. Velika ljubav Sonje Savić. Najreprezentativniji predstavnik srpskog pop arta i underground scene. Čovek čije slike, bar što se mene tiče, predstavljaju nešto najbolje što se da videti na našoj likovnoj sceni. Đile je umetnik velikog talenta i veoma progresivnog uma, s obzirom na bezličnost vremena u kojem živi i stvara.

MIOMIR GRUJIĆ FLEKA

Miomir Grujić Fleka je definitivno jedan od heroja iz mojih studentskih dana. Poznat je kao guru beogradskog undergounda, vodeći DJ kluba FLU Akademija osamdesetih, beogradski "Vergilije" devedesetih iz filma Zombietown, inspirator i učesnik mnogih događaja i akcija poput Urbazone, voditelj i autor najneverovatnijeg radijskog šou programa na svetu "ŠIŠMIŠ RADIJA" koja je išla ponedeljkom od ponoći do trojke, na starom B92 radiju, koji je daleko od onoga što ta stanica predstavlja danas. Beograd se tada zvao Kenjigrad, a Flekina emisija je za sve nas predstavljala zrnce pobune u totalno raspadnutom sistemu nenormalnih devedesetih. Tvorac je krilatice: KO TEBE AUTORITETOM TI NJEGA IDENTITETOM! Dokle god svedoci Flekinog dela budu prenosili mlađima njegovu poruku to će značiti PUNK IS NOT DEAD - Fleka Lives Forever!!!