Testisi i poezija

Sutra idem na odmor. Čitaće se poezija. Za takve stvari imam koncentracije samo kada ne radim. Već se spremam. Spakovali smo sve prnje, poneli malo muzike i nekoliko dobrih knjiga. Poezija je sjajna stvar, samo što je ljudi (tu spadam i ja) retko čitaju. Nekako se pre opredeljuju za prozu. Možda je problem u tome što ima jako puno dosadnih pesnika elitističko-akademske provenijencije, a jako malo dobrih kakvi su Bukovski, Srđana Valjarević i Milena Marković. Volim poeziju sa mudima!

ČARLS BUKOVSKI

Šta možemo da uradimo?
(what can we do?)

u najboljem slučaju, u Čovečanstvu ima nežnosti.
nešto malo razumevanja i, povremeno,
hrabrosti.
ali sve u svemu, to je masa, koja nema
bogzna šta.
ono je kao velika životinja u dubokom snu
iz kojeg skoro ništa ne može da ga probudi.
kad se pokrene najbolje je u grubosti,
sebičnosti, nepravdi, ubistvima.

šta možemo da uradimo s tim Čovečanstvom?

ništa.

izbegavajte ga koliko god je moguće.
ponašajte se prema njemu kao prema bilo čemu
što je otrovno, zlo i bezumno.
ali pazite. ono ima zakone koji ga štite
od vas.
može da vas ubije bez ikakvog razloga.
a da biste pobegli morate biti lukavi.
malo ih je pobeglo.

morate sami da smislite plan.

nisam upoznao nikoga ko je pobegao.

upoznao sam neke velike
i slavne ali oni nisu pobegli
jer su veliki i slavni jedino
u Čovečanstvu.

ja nisam pobegao
ali nisam prestao da stalno iznova
pokušavam.

nadam se da ću pre smrti uspeti da nabavim
sopstveni život.

***



Srđan Valjarević

Klinč

Za početak, ne bih da se pravim važan, kao dete
roditelji me nisu oblačili u mornarsko odelo.
Otac nije pušio lulu. Majka je, obično
nedeljom uveče,
hodala hodnikom stana na petom spratu
stambene zgrade
sa plastičnim viklerima u kosi.
Sestra je sa udvaračem stajala u ulazu zgrade.
Nisam učio latinski jezik, nisam bio
talentovan za crtanje,
oduvek nepravilno izgovaram neke reči
maternjeg jezika.
Nisam učio biologiju, fiziku, hemiju,
matematiku.
Svetsku istoriju sam poznavao površno.
Čitao sam samo ono što me ne bi zamorilo u
prvih
tridesetak redova.
Filozofiju nisam poznavao uopšte. Nisam
naučio ni šah da igram.
Hteo sam da kažem,
da sam i takav bio oduševljen sopstvenom
rukom na hartiji,
da čak i ja mogu da pišem i da mi to bude važno.
Dao sam, odnekud, sebi pravo na to.
Pa čak i da to nazovem radom.
I sad, dok mi zelena gusenica prelazi preko
zgloba leve ruke, ne prekidam ovo što bih hteo
da otpevam
hemijskom olovkom u tri prsta desne šake.
To zovem radom.
Znam koliko sam u svemu krt, tanak, lomljiv.
Sopstena zamućenost me je naterala da kroz
ispruženu ruku
po hartiji poređam slova preko kojih kao
cevkom iz bare
mogu da dišem, hvatam vazduh. I tek onda, počeo
sam da učim.
Tankim vrhovima prstiju počeo sam da pevam
i osetio da je to jedva vidljivo:
puckaju mi nožni zglobovi, kolena, lakat,
vratni pršljen i ramena
kad se protegnem:
sve to ipak vredi.



MILENA MARKOVIĆ

I’m only dancing

počinjem da pijem
ispred mene knjige
napolju se popalila svetla
soliter žarovi
od sunca koje zalazi
išla bih negde da doživim
da se smejem da igram
sećam se nečega od pre
mnogo godina
sećam se muke od sreće dok čekam autobus
sećam se vremena koje nisam kupovala
sećam se novčanice u džepu
sa kojom ne možeš ništa
a sećam se da sam pila šta sam htela
i jela sam šta sam htela
sećam se duge kose
sećam se poljubaca na ulici
i da me bolelo da li neko gleda
sećam se ćutanja i pljuckanja
i značajnih pogleda
i strašnih nesreća koje se zaboravljaju
za jedan dan
sećam se koraka svojih
sećam se kako sam se plašila u tamnim ulicama
sećam se kako sam vrištala od sreće
sećam se kako sam plakala od pesme
sećam se duge duge kose
i crnih cipelica sa kopčom
flaše u džepu
sećam se sestrice sa kojom ne pričam
sećam se sećam se
ti mi ne daš da otvorim kutijicu sa slikama
na slikama su ljudi mrtvi
i oni koji ne znaju još da su mrtvi
i oni koji znaju ali se još smeše
u ovakvim noćima
ne daš mi da se sećam
nećeš ni ti
mislim da ne odemo napolje
mislim da ostanemo ovde.