среда, 01. јул 2009.

ZID



"The Wall" jeste, svidelo se to nekome ili ne, jedna od najkultnijih i najznačajnijih ploča rokenrola. Znam da se mnogi ne bi složili sa tom činjenicom i brže-bolje bi krenuli sa zastarelom argumentacijom da je tada rokenrol pobegao od svoje suštine i previše otišao u "ezoteriju" i intelektualiziranje, ali vreme je takvu argumentaciju u potpunosti demantovalo. The Wall je priča koja se obistinila i koju svakodnevno živimo.

Film Alana Parker "ZID" (1982) spada u najznačajnije rokenrol filmove, a pored toga i u filmove distopijskog podžanra koji je svoje temelje pronašao u romanu Džordža Orvela "1984". Album grupe Pink Floyd snimljen je 1979.godine i u to vreme, kada je na snazi bio post punk i najava new wave-a, doživeo je veliki uspeh. Među Britancima, grupa Pink Floyd i dan danas ima status božanstva, u šta sam se i lično uverio. Njihov veliki fan bio je Alan Parker, koji je ubrzo posle izlaska ploče snimio istoimeni film, koji se do današnjih dana, poput Kamijevog "Stranca", zadržao kao nezaobilazno štivo u sazrevanju svakog tinejdžera. Posebno se primio i na tlu od Vardara do Triglava.



The Wall je priča o izolaciji i otuđenosti, o sistemu koji ne dozvoljava pojedincu da ostvari ideal lične slobode. Sputanost individualizma i frustracije koje se tom sputanošću rađaju. Put u diktaturu i podizanje unutrašnjeg i spoljašnjeg zida. The Wall je priča koja nas tera da ispustimo krik koji će uzdrmati sistem. To je priča koju živimo poslednjih pedeset godina ulazeći iz jednog vrednosnog sistema u drugi, a da pritom ne želimo da shvatimo da je uvek sve suštinski isto. Razlika je samo u anesteziji ili njenom odsustvu. Mother do you think they'll try to break my balls!

Nažalost, oni koji su je osamdesetih preslušavali od Vardara do Triglava, ili je nisu shvatili, ili su bili u manjini, kada su dozvolili sebi da postanu deo priče koja se završila krvavim pizdarijama devedesetih.

Нема коментара:

Постави коментар