GLAVOM KROZ ZID - Fatih Akin (2004)

Čait je Nemac, turskog porekla, ali njemu to ništa ne znači. Verovatno bi mi rekao da odjebem sa takvim kvalifikacijama. Ok, drugačije bi se moglo reći da je Čait odrođen i neukorenjen. On je na početku filma mrtav čovek koji bi želeo svoju smrt da materijalizuje i jednom za svagda bude zaista mrtav. Pod dejstvom alkohola i kokaina, Čait poput James Deana, uz zvuke sastava Depeche Mode pri brzini od 120 na sat zakucava svoj automobil direktno u zid neke zgrade hamburškog predgrađa i ostaje živ. Tokom filma saznajemo da u svojoj duši nosi nikad prežaljenu ljubav, koju je prerana smrt odvela zauvek iz njegovog života. Od tada je Čait u svađi sa Bogom, sobom i ljudima, i naprosto kroz život hoda poput zombija, viseći po noćnim barovima uživajući alkohol i droge.
Posle saobraćajne nesreće Čait u bolnici upoznaje mladu Turkinju Sibel, koja je na klinici zbog pokušaja samoubistva. Ona traži od Čaita da sklope lažni brak, kako bi mogla da se izvuče iz kandži svoje patrijarhalno-zatucane porodice, i da živi život raskalašno i slobodno kako je zapravo oduvek želela.
Venčanje je prošlo, Sibel uživa u novostečenoj slobodi, izlazi, luduje, tuca se i drogira, ni Čait ne zaostaje, naravno. Njihovi noćni izlasci izrazito su mazohistički, autodestruktivni. Uprkos dogovorno sklopljenom braku iz koristi, izmedu njih se počinje rađati ljubav, a s njom i ljubomora što eskalira ubistvom Sibelinog ljubavnika od strane Čaita. Situacija juri nizbrdo neslućenom brzinom...

Film "Glavom kroz zid" je ultimativno remek delo koje evropski film nije odavno mogao da ponudi. Akin je uspeo da zapadnom čoveku prikaže kulturološke nesporazume između jedne izrazito balkanske kulture sa kulturom zapadne civilizacije. Pritom, on se nijednog trenutka ne odriče svojih turskih korena. On samo preslikava stvarno, realno stanje stvari, bez ulepšavanja i bez glorifikacije. Naravno, on se donekle razračunavao sa patrijahalnim obrascima tretiranja žene u Islamu, ali s druge strane uspeo je da prikaže i tu strast balkanskog čoveka koja je sigurno nepojmljiva jednom Nemcu. Na primer, karakteristična je scena u kojoj Čait posle ko zna koje čaše nekog alkohola i izjave "zaljubio sam se!" lomi čaše na šanku isto onako kako ih je lomio Bekim Fehmiu u "Skupljačima perja". To je taj sevdah sentiment - danas jesam, sutra ko zna gde sam - koji meni lično imponuje i doživljavam ga kao karakternu prednost, odnosno bogatstvo, u odnosu na čoveka zapadne civilizacije. Međutim, kada se taj sevdah sentiment prebaci na ljude koji upravljaju državnim kormilom, onda stvari znaju da odu dođavola, jer takvo bogatstvo i takva strast kreće u suprotnom smeru i počinje da se troši na klanja koja su svojstvena svim balkanskim narodima. Isto tako je, nošen strašću i urođenim ludilom, nož jednog Turčina završio u stomaku Sibel u nekoj mračnoj ulici Istanbula.

Izbor muzike ukazuje da je Fatih Akin dobar period svog života posvetio slušanju dark-pun bendova jer ćete u filmu čuti Sisters of Mercy, Depeche Mode, i doktora-psihijatra koji citira stihove sastava THE THE. Isto tako po starom antičkom modelu, umesto hora koji najavljuje radnju, Akin ubacuje tradicionalni turski orkestar, koji celoj priči daje izvesnu notu balkanske egzotičnosti.Katarza koju nosi film je takođe karakteristično balkanska. Odsustvo klasičnog hepienda zapravo ukazuje da je to što hepiend nije moguć zapravo hepiend sam po sebi, jer drugačije nije ni moglo da se završi.

Zanimljivo u celoj priči je to što je privatni život glavne glumice Sibel Kekilli zapravo sličan životu Sibel iz filma, jer se njena porodica nje odrekla, zbog toga što je pre uspeha u Akinovom filmu igrala u porno filmovima pod imenom Dilara. To je celom filmu dalo izvesnu posebnost, jer su svi mediji počeli da vrte tabloidne spekulacije oko porno prošlosti lepe i nežne Sibel. Mi sa Jorgoslovlja stajemo u njenu odbranu i opravdavamo njenu porno prošlost. Opravdavamo zato što volimo porniće i zato što je devojka morala od nečega da jede hleb. Nikoga nije ubila, niti je bilo šta ukrala, i zbog toga bi je trebalo ostaviti na miru. Između ostalog, ulogom Sibel je pokazala da je i karakterna glumica.

Film je 2004.godine dobio Zlatnog medveda u Berlinu.