Branimir Džoni Štulić je početkom devedesetih zapalio u Utreht. Diskretno je time poručio svim ratobornim plemenima bivše Jugoslavije da se jebu. Od tada se o njemu pletu raznorazne priče, i skoro sve su obavijene posebnim velom tajne (Jonny ovo-Johnny ono) još malo pa kao Kajzer Sloze (vidi pod "Dežurni krivci"). Poznato je da je odbio da se pojavi u filmu Igora Mirkovića "Sretno dijete" koji govori o novom talasu/valu osamdesetih, kao i to da novinarima redovno spušta slušalicu. Mnogi, poput pokojnog Darka Glavana, su pokušavali da obezvrede lik i delo-opus Branimira Štulića, ali se sve završavalo tako što su pokude tih bednih piskarala završavale na smetlištu sujeta beznačajnih ličnosti.
Dokumentarni film Ines Pletikos, koji mi je pre par dana ulepšao veče, do sada je nešto najbolje što je snimljeno o Džoniju Štuliću. Kroz film defiluju likovi iz Štulićevih pesama, legende zagrebačke kaldrme, gradski heroji iz jednog romantičnog vremena. Saznaćete ko su Mirna, Čera, Suzi F, Jablan, Gracija, Miki. Osetićete duh Zagreba, koji je u to vreme bio u dobrim vezama sa Beogradom, i kada se između tih gradova međusobno razmenjivala pozitivna energija. Veoma zanimljiv deo filma, koji je jako bitan za razumevanje Džonijevog opusa, posvećen je društveno političkim prilikama koje su znatno uticale na Štulićev autorski svet. Filozofski fakultet u Zagrebu 1968.godine, lipanjska gibanja, levičari, anarhisti i odjeci hipi utopije. U takvom ambijentu je Branimir Džoni Štulić stasao u nepotkupljivog borca koji ima šta da kaže. Nikada nije pristao na kompromis i ostao je veran svojoj umetnosti do danas. Džoni je osoba hipertrofiranog individualizma, izraženog ega i narcisoidnog karaktera, ali kad čovek pogleda šta je za sobom ostavio ne može da mu zameri na narcisoidnosti (koju btw mnogi njegovi kritičari ističu). Koji to umetnik nije ego-manijak? Ja takvog nisam upoznao. Naravno, sve bi to bilo za sprdnju da je u pitanju sujeta bez pokrića nekog mediokriteta, ali u ovom slučaju imamo najvećeg balkanskog rokenrol pesnika koji je oduvek želeo da bude kao Džon Lenon, ali po načinu pripovedanja je uvek bio bliži Dilanu.
Naravno, i ovaj film je snimljen bez prisustva Džonija Štulića. Sve vreme imate utisak da se ljudi koji pričaju o Džoniju preispituju da li se i oni sami negde nisu ogrešili o njega, ili se sve može pripisati ružnim vremenima koja su došla, kao i Džonijevoj osobenjačkoj naravi. Kako god, dokumentarac "Kad Miki kaže da se boji" je svedočanstvo o jednoj veličanstvenoj i inspirativnoj biografiji i jednom, sa svim svojim manama, romantičnom vremenu koje je zauvek prošlo.
Niti se MIki bojao u smislu straha, niti se Dzoni boji. Njemu nedostaje stara muza da opet bude u top formi. Buduci da matori - nema sta da strahuje, pa jos uvek ima bisera koje ponekad objavljuje. Ceka da mu se nekadasnja inspiracija i odbija da bez nje radi ista ozbljnije.Kreativno izgnanstvo.
ОдговориИзбриши