Kako će izgledati budućnost državnog službenika M.B.

-Ej, gde si?

-Još uvek sam u tetkinom stanu.

-Pazi, izađeš iz zgrade. Tu ti je ispred stanica. Sačekaj autobus 25, imaš jedno 4-5 stanica do Kalenića...Znaš gde je?

-Znam.

-Svrati na pijacu i kupi korijander na tezgi kod one babe kod koje smo u subotu pazarili rukolu. Pravićemo Curry. Imam sve sastojke. Kupio sam pileće grudi u Maksiju i flašu Kratošije. Skinuo sam sa neta novi album Richmond Fontaina. Sve nam je na raspolaganju.

-Dobro...i kuda dalje?

-Kad kupiš korijander kod babe, onda se Goldsvortijevom peške spustiš do Vuka. Pređeš preklo parka i sedneš na 32. Siđeš na petoj stanici, posle Bogoslovije, na stanici kod "Tri Bika". Tu sačekaš 35 ili 202 i dolaziš pravo u ZNAČI Višnjičku Banju. Jesi li zapamtila?

-OK! Snimila sam navigaciju na mobilni telefon.

-Cool.

-Ej Jelena...samo da znaš da se Đorđe i Ana vraćaju sutra, tako da možeš poneti i četkicu za zube.

Something about M.B

Zovem se M.B. , radim kao državni službenik i nekada sam bio dobar lik. Nisam ni sada loš, ali sam rešio da budem još bolji. Ne službenik, već lik. Dosta je bilo depresije. Krenuo sam u akciju. Imam novu ribu. Zove se Jelena. Ima smeđu kosu i kestenjaste oči. Rešio sam da zauvek zaboravim sise moje bivše devojke. Zbog nje nekoliko godina nisam imao emotivni i seksualni život. Patio sam za njom kao pseto. Druge devojke me nisu zanimale. Đ. mi je rekao da sam budala. Pitao se kako sam mogao da patim za ribom koja nije volela Bob Dilana. Rekoh mu da sam davno postavio sebi cilj da idealna žena mora da voli Bob Dilana i da ima velike grudi. N. je imala sise za medalju i volela je moju glavu da drži na njima, a ja kao svaki muškarac-edipovac, kad god bih osetio takvu mekoću na svojim obrazima i ustima, zaboravljao sam na unjkavog Dilana. A i Đ. je budala, on sve meri kroz Dilana. Morao sam da joj progledam kroz prste. Sve je bilo sjajno u našoj vezi dok N. nije konstatovala da patim od neizlečivog nedostatka ambicije. Počela je da pravi velike planove u koje se ja nikako nisam uklapao. Kada je to skapirala, rešila je da ode. Prošlo je tri godine od tada, a ja sam tek pre mesec i kusur dana počeo ponovo da živim. Jelenu sam upoznao tada na nekoj svadbi u Leskovcu. Ona je južnjakinja i veoma je temperamenta (ova rečenica je kliše). Sedela je preko puta mene i vidno se dosađivala. Prišao sam joj posle desetog špricera i počeo da je muvam. Ispostavilo se da studira književnost u Nišu i voli Bob Dilana. Jebi ga, nema velike sise, ali su lepe i kruškastog su oblika. Rekoh joj da je ona žena mog života i da bi bilo baš super kada bi rešila da od tog trenutka pa ubuduće bude moja devojka. Malo se femkala, ali je ipak pristala. Te večeri smo pobegli sa svadbe i ljubili se po leskovačkim kafićima i ulicama koje su mirisale na roštilj. Rekao sam joj da su južnjakinje prave žene što dokazuju Lusinda Vilijams i Fleneri O Konor. Reče da je čitala Fleneri i da je ista plaši. Ja joj priznadoh da je nikada nisam čitao, ali da sam čuo za nju zahvaljujući prikazu ploče nekog američkog kantautora o kojem je pisao Žikica Simić. Inače slabo čitam. Više volim da gledam filmove. Đ. mi je davao neke knjige tipa "Sto godina samoće" i "Nepodnošljiva lakoća postojanja". Njih sam pročitao. Dobre su. Ali ipak više volim da gledam filmove. I šta još da vam kažem osim da sam smrtno zaljubljen. Jelena je rešila da se prebaci na studije u Beograd. Živećemo zajedno. Biće to novi početak. Zato prijatelji ne dajte se. Uvek moraju da dođu bolji dani. Dugo sam bio mračnjak. Bilo je vreme da se probudim. Kad se neko nečem dobrom nada je moja nova mantra. Živeo život!