Sukob u Severnoj Irskoj između protestanata i katolika je problem kojim su se bavile mnoge učene glave, kako u politikološko-sociološkom smislu, tako i u umetničkom smislu. U većem broju slučajeva, filmovi koji su se bavili tom temom imali su notu političke angažovanosti i rekli su mnogo toga, ali su malo toga uspeli da promene. Taj problem i dalje postoji i pitanje je kada će se ponovo radikalizovati. Ne verujem ni da će Hiršbigelov film nešto promeniti, ali može da natera ljude da gledaju na to iz jednog drugačijeg ugla. Iz ugla u kojem ponekad i dželat ima dušu.
Film "Pet minuta raja" nemačkog reditelja Olivera Hiršbigela ovom problemu, za razliku od svojih prethodnika, prilazi iz potpuno drugačije perspektive. Pored političke poruke, koja nije eksplicitna već se sama po sebi nameće, Hiršbigel se bavi psihološko emocionalnim sklopom protagonista, čije je sudbine spojio istorijski usud prouzrokovan imperijalnim fašizmom britanske politike.
Priča je zasnovana na istinitom događaju koji se desio 1975.godine, samo par godina posle velikog pokolja poznatog kao Bloody Sunday, kada je sedamnaestogodišnji dečak Alistair Little, pripadnik protestantske paravojne formacije, ubio katolika Jima Griffina pred očima njegovog desetogodišnjeg brata. Autor se zaustavio na tom događaju kao faktografski istinitom i poželeo je da sagleda besmisleno ubistvo kroz suočenje ubice i njegovog brata u sklopu programa koji sprovode mirovne organizacije - nešto kao "Istina, odgovornost i pomirenje". Sve ostalo je izmišljena priča. Dakle, prošlo je od tada dobrih trideset i kusur godina, kada je Alistair Little (Liam Neeson) kao pokajnik poželeo da se susretne sa bratom žrtve, Joe Griffinom, čiji je život posle tog događaja potpuno uništen. S jedne strane imamo čoveka (protestanta) koji se kaje zbog onoga što je učinio, koji nema hrabrosti da traži oproštaj jer i sam veruje da ga je nemoguće dobiti, dok sa druge strane imamo čoveka (katolika) sa punim koferom trauma, kojeg istovremeno lomi želja za osvetom i želja za zaboravom, kao i preispitivanje sopstvene snage za praštanjem.
Pred nama je jedna ozbiljna psihološka drama, koja bi našim ljudima mogla da bude više nego zanimljiva, iz prostog razloga što smo i sami izašli iz jednog vremena koje je za sobom ostavilo verovatno brojne slučajeve slične ovom. Osim toga, film je lišen patetike, i nijednog trenutka ne upada u zamku zauzimanja strane. Topla preporuka.
Нема коментара:
Постави коментар