“Vi meni date vreme I mesto, ja vama pet minuta fore. Šta god da se desi za tih pet minuta, vaš sam, bez obzira na bilo šta. Šta god da se desi minut nakon tih pet minuta, prepušteni ste sami sebi. “ (Driver)
Nije nimalo čudan holivudski običaj angažovanja evropskih filmskih pečalbara, koji poput gastarbajtera krenu trbuhom za kruhom, odnosno žanrovskom dušom za celuloidnom trakom holivudskih studija. Desilo se to onomad Vofgangu Petersenu, Reniju Harlinu i Liku Besonu. Neki su se snašli u takvom poretku, neki nisu. Nicolas Winding Refn, Danac iz Kopenhagena, poznat po trilogiji Pusher i još nekoliko zanimljivih filmova, 2011. godine je snimio „Drive“ koji se prilično izdvaja od ostalih prošlogodišnjih ostvarenja. U pitanju je kriminalistička drama, rađena u maniru B filma, kojom se autor odužuje Hilovom „Driveru“ koji mu je očigledno, ne neki način, bio uzor (čak i Rajan Goslnig pomalo podseća na Rajana O` Nila), pomalo Skorsezeovom „Taksisti“, kao i Melvilovim francuskim krimićima koji su pre svega uticali na Hila i Skorsezea. Pored toga (neki bi rekli da to kvari film) u Refnovom pristupu dramaturškom konceptu, dijalozima i likovima ima neke polumorbidne ironije koja se može prepoznati u filmovima Braće Koen.
Ovde imamo priču o No Name tipu koji preko dana radi kao mehaničar, vikendom kao vozač-kaskader u akcionim filmovima, noću kao vozač naručenih vožnji tipova iz podzemlja. Spletom okolnosti upada u klopku pošto je pokušavao da pomogne mužu komšinice Ajrin (Carey Mulligan) prema kojoj je osećao nešto više od obične blagonaklonosti. Kako bi spasao nju i njenog sina, nije mu preostalo ništa drugo do da radi ono što najbolje ume. Gosling, odnosno vozač, poput staromodnog heroja preuzima stvar u svoje ruke. Nasilje je neizbežno, ali preko potrebno.
Ono što je meni zaparalo percepciju je dinamika filma. Refn ipak nije uspeo da se odupre „bolesti“ kojoj su skloni evropski reditelji. Želeo je u isto vreme da napravi žanrovski film koji će da bude i Art film. Da ga vole podjednako i festivalska i bioskopska publika. To mu je, bar što se mene tiče, jedina mana. Da se nije trudio dopasti se svima, dopao bi se mnogima mnogo više nego svima. Ovako ostaje samo jedan solidan film koji će posle nekoliko godina pasti u zaborav. Možda nešto, u bliskoj budućnosti, na sličnu temu napravi Curtis Hanson (L.A Confidential). Takvima najviše verujem.
mozda malo vise autistican nego staromodan heroj :) gosling je bio odlican. i meni je bas ta dinamika filma bila neobicna, kad bolje razmislim, narocito scena u liftu kada se prvi put poljube, a onda on nakon sest sekundi rascopa tipu glavu. mislim da sam napravila "wtf?!" izraz lica.
ОдговориИзбришиNisam mislio staromodan u pejorativu, vec staromodan u filmskom smislu, kao Alen Delon u Melvilovom "Samuraju". Lik koji malo priča, a u sebi nosi neki ludački i tajanstveni univerzum. Gosling je bez sumnje odličan glumac. Međutim, sve ostale impresije sam zabeležio :)
ОдговориИзбришиma ne, znam tacno na sta si mislio, samo je meni gosling ovdje na pola puta izmedju heroja i psihopate :) ili samo vise ne mogu da gledam nasilje... dunno.
ОдговориИзбриши:)
Vidiš, tu si u pravu. Danas je prosto trend da heroji nose u sebi i nešto psihopatsko. Tačno je ta crta njegovog karaktera izraženija nego kod tracicionalnih heroja. Lepo primećeno. Hvala ti. Sve je to posledica postmodernizma :)
ОдговориИзбришиdobar film, muzika ludilo
ОдговориИзбриши