субота, 04. октобар 2014.

Sedmi pečat - režija: Ingmar Bergman (1957)




Na samom početku mi se učinilo da je Sedmi pečat previše zastareo. Međutim, kako je vreme odmicalo i kako se radnja dalje odvijala, samim poentiranjem na kraju imao sam osećaj da sam učestvovao u nečemu u čemu je vredelo učestvovati. Uostalom, ne volim kada kritičari neko umetničko delo proglase zastarelim. Tu mi odmah nešto zasmrdi na pomodni kritičarski elitizam. Možda nije u duhu vremena, ali sigurno nije zastareo, jer se na filozofski način bavi večnim temama i metafizičkim pitanjima života i smrti, Boga i vremena, dobra i zla. Sa tog aspekta bi mogli Ilijadu i Odiseju, Anu Karenjinu, Majstora i Margaritu da proglasimo zastarelim u odnosu na romane Harukija Murakamija, ali to ne znači da su Murakamijeva dela vrednija od pomenutih “zastarelih“ dela. Bergmana su mnogi kritičari i teoretičari prozivali kao mistifikatora, precenjenog megalomanskog samoreklamera, autora koji eklektično plovi podražavajući Renoarovu poetiku, Strindberga i frojdovsku psihoanalizu, međutim isti je ostao i opstao kao jedan od bogova evropskog (i nordijskog) filma. Danas sa njim mogu polemisati živi autori na isti ili sličan način na koji to rade Vudi Alen, Lars Fon Trir, ČenVuk Park. 


Što se tiče same forme film je alegoričan, antikomercijalno opredeljen, sugeriše tradicionalizam neme epohe i naglašenu likovnost kadrova koji podsećaju na slike Hijeronimusa Boša i Goje. Inače, Bergman je za ovaj film inspiraciju dobio kada je video sliku čoveka u igri šaha protiv smrti u jednoj srednjovekovnoj crkvi nedaleko od Stokholma.


Priča prati viteza Antoniusa Bloka koji se sa svojim slugom-štitonošom vraća iz krstaških ratova u kugom opustošenu Švedsku. Na tom putu preispituje vlastitu veru, postojanje Boga i pokušava spoznati smisao života. Kroz njegov lik govori Bergmanova fasciniranost Serenom Kjerkegorom, tako da nimalo ne čudi što su mnogi u Blokovim kolebanjima i premišljanjima, prepoznali osnove filozofije egzistencijalizma čija je preteča bio Kjerkegor. Religiozna strana priče vezana je za Bibliju-Otkrovenje, po kojoj sedmi pečat označava početak apokalipse. Antonius je umoran od rata, vraća se kući bez ikakvih iluzija, ali usput saznaje da je smrt došla i po njega. Ispred njih je šahovska tabla i čeka ih nekoliko partija.


3 коментара:

  1. Cista poezija. A dobra poezija ne moze da zastari...Do danas, a omatorio sam, nisam vidio bolji vizuelni priakaz smrti. Njeno "uosobljenje". Da ovaj film nije snimljen u crno-bijeloj tehnici, nikada ne bi bio tako dobar.Bergman je psihoanaliticar, kao i Fasbinder ili danas "ludi Danac". Pisao sam o tome bas sa Anamnesis i nekim od ekstra filmofila, i uvijek mi se cini da covjek ne kaze dovoljno. Ali, sve generacije filmoljuba moraju na kauc kod tate Bergmana!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Slažem se Skaramuše, a sećam se tvojih tekstova o Bergmanu. Bili su veoma inspirativni.

      Избриши