петак, 03. октобар 2014.

VRANE – Gordan Mihić & Ljubiša Kozomara (1969)





Film Vrane su jedan od relevantnijih klasika Crnog talasa, koji i posle toliko godina ostavlja utisak autentičnog remek-dela kinematografije koja više ne postoji. Koliko god su se brojni filmski autori na ovim prostorima, poslednjih dvadeset-trideset godina, trudili da naprave novi bum domaće kinematografije, i iznedre nešto što bi ih posebno izdvojilo, nisu uspeli da se primaknu revolucionarnom ekskluzivitetu koji predstavljaju klasici Crnog talasa. 


Vrane su skriveni biser, koji je zbog distributerske nemarnosti ili neznanja, zbog subverzivnog potencijala i autsajderskog stava, i dalje daleko od mogućnosti da se sa njim upozna šira publika. Poznajem puno filmofila i ljubitelja domaćeg filma koji još uvek nisu pogledali ovaj film, a upoznati su sa njegovim kultnim statusom među umetničkim svetom. To govori o nemarnosti jedne države prema delima koja pripadaju nacionalnoj kulturi. Vrane su zapravo Almodovar pre Almodovara, i ako ni zbog čega drugog, zbog toga zaslužuju posebno mesto u jugoslovenskom filmu. 


Priča o bivšem bokseru Đuki (Slobodan Cica Perović) koji se sa sumnjivim tipovima i promašenim marginalcima smuca po gradskim i prigradskim rupama i bircuzima, pokušavajući da opstane u svetu koji ga odbacuje. Prati ga trio amatera iz provincijske lutajuće pozorišne trupe (Milan Jelić, Seka Sablić, Ana Matić) i bolesna majka koju igra čuveni naturščik Jovanka Kotlajić (Sine Bane, šta sada studiraš?). Oni tumaraju kroz kanalizaciju društvenog sistema, kroz kaljugu velegrada, u kojoj žive sve same protuve i nedovršeni građani. Poput vrana koje kljucaju šta stignu i gde stignu, pokušavaju da odbrane i osmisle sopstvenu egzistenciju, bez ikakvih moralnih skrupula, bez ikakvog sistema vrednosti. Za njih je svet koji ih odbacuje veliko đubrište i deponija istrošenih snova. Tamo ne nalaze ništa, osim užeglih zalogaja ništavila. Cela priča je obojena beketovsko-bunjuelovskim apsurdom i to je ono što joj daje jednu vrstu živosti koja kod gledaoca budi intelektualna čula i vodi ga do zaključka da upravo gleda jedan genijalan film.
Gordan Mihić i Ljubiša Kozomara su autori koji su napisali scenario za filmove Kad budem mrtav i beo Živojina Pavlovića i Bubašinter Milana Jelića, koji se uz Vrane mogu smatrati njihovom (svetom) trilogijom.

5 коментара:

  1. Slobodan Cica Perović je bio genijalan glumac. Da li si gledao možda "Drveni sanduk Tomasa Vulfa"?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Gledao sam Drveni sanduk Tomasa Vulfa prvi put kada sam bio poprilično mlad i zelen i to je bio neki ponedeljak jer su tada na starom RTB davali TV drame. Onda sam ga našao na Jutubu pre nekoliko godina i ponovo ga pogledao. Sjajan tv film, bio sam oduševljen. Pogotovo što sam tada saznao da je scenario pisao Danilo Kiš što mi prilikom prvog gledanja nije ništa značilo. Inače, tu su razbili i Cica Perović i Zoran Radmilović.

      Избриши

  2. Mihic je najbolji srpski filmski scenarista i mozda najbolji na podrucju stare zemlje.

    Cico Perovic bjese mocan . U to doba glunac se prilagođavao ulozi, a nije se uloga prilagođavala glumcu. A tek stil!

    ОдговориИзбриши
  3. Baš sinoć sam odgledao ovaj film i htedoh na iMDB-u da nađem relevantan review kako bih ga poslao prijatelju u USA i naišem na ovaj link.

    Meni je fascinantno da se ovakvi dragulji ne remasterizuju i objave na Bluray-u ili makar DVD-u. Koliko ovu državu ne interesuje ništa da je to neverovatno.

    Inače, deluje mi tvoj nick poznato sa Znak-a Sagite, tamo sam dolazio do 2008. godine.

    ОдговориИзбриши
  4. Ja ili..?

    Sve su to bratski portali. Bio sam na filmofilima...:)

    ОдговориИзбриши