Nedelja je veoma često u gnezdu Jorgoslovlja rezervisana za filmske klasike, koje je lepša polovina gnezda i inspiracija Jorgosolovlja (moja draga žena-poklonik žanrovskog holivudskog filma) posprdnim tonom nazivala "dosadna crno-bela remek dela u kojima niko ne priča na engleskom". Moram priznati da se često dešavalo da nas neko "remek delo" vidno uguši, ali smo mnogo puta među tim filmovima otkrivali i prave filmske bisere. Ove nedelje je na red došao Bergmanov film "Divlje Jagode" kojem su mnogi autori od Vudija Alena i Stenlija Kjubrika do ČenVuk Parka odavali priznanje, što u svojim delima, što u razgovorima u kojima se promišljala metafizika filma i njegovo mesto u umetnosti.
Glavnu ulogu u filmu igra čuveni skandinavski reditelj Viktor Šjostrem kojem je, u neku ruku, ukazano poštovanje od strane mlađeg kolege i "učenika" Ingmara Bergmana. Naime, Šjostrem tumači lik profesora doktora Isaka Borga koji je došao do krajnje tačke u profesionalnoj karijeri (titula počasnog doktora) i koji kreće na put do Univerziteta u Lindu da bi istu nagradu primio. Putujući u Lind, profesor preispituje sopstveni život, seća se detinjstva, svih promašaja i frustracija, pokušavajući da nađe razloge svojoj otuđenosti i samoizolaciji. Društvo mu na putu prave snaja Marijan (Ingrid Tulin), zatim tinejdžerka koja ga podseća na njegovu ljubav Saru (Bibi Anderson) u pratnji dvojice studenata - jednog religioznog i jednog ateiste- koji se celim putem prepiru oko toga da li Bog postoji ili ne postoji, kao i bračni par čiji je brak u ozbiljnoj krizi. Na proputovanju posećuje značajna mesta njegove prošlosti i rekonstruiše slike koje su ga za čitav život obeležile i načinile ga hladnim i usamljenim čovekom. Iz razgovora sa snajom saznaje da je i njegov sin na putu da postane isti takav čovek, što u njemu budi osećaj krivice. Samog Borga muče snovi koji su prožeti strahom od smrti i osećajem da je vreme isteklo. Vreme je da podvuče crtu i sačini sopstveni životni bilans.
Film je prepun simbola prepoznatljivih za autorsku poetiku Ingmara Bergmana, od psiholoških tumačenja snova (sat bez kazaljke, mtrvačka kola sa Borgovim lešom, bezlična mumija koja se raspada, odraz u ogledalu) do povratka u melanholično skandinavsko detinjstvo, tako da nijednog trenutka nećete biti lišeni intelektualnog uzbuđenja koje nudi ovaj film. Osim toga, upoznavanje sa Bergmanovim delima daje vam potrebno predznanje za razumevanje savremenih autora skandinavske kinematogarfije (Lars Fon Trir, Braća Kaurismaki, Bile Ougust i drugi...) kojima su filmski teoretičari sa pravom/ili bez prava prišili etiketu bergmanovskog kompleksa, ma šta god to značilo.
Ako cemo o simbolizmu, onda je Zvjagincev mnogo bliži Bergmanu od navedenih skandinavskih autora. Kada gledam Bregmanove filmove, uvijek imam osjecaj da lezim zavaljen na kaucu kod kakvog psihoanalitičara, koji me gleda kroz mali kolut dima iz lule.
ОдговориИзбриши